Niko još, nikad, nije izbegao svoju sudbinu

MOJA PESMA Duša je moja bogat seljak, pijan veseljak, u zavičaju. Miluje golu ženu što spava, tvrdo, ko pleća gojnih krava, u žitu, kud noći pune crnih vrana, padaju. Svet je prošla samohrana, u krvavom plaštu šerežana, ko ubica. Stajaše tužna, zavejana, na straži, u kapijama, brkata, blago nasmejana. Kraj crkve tuđe i nepoznate, zapaljene, u duge, jasne, tople noći, kad krekeću žabe barske, grlila je razne žene. A danju je čuvala dvore carske i korakom brojala