Kuhinja duše

I eto, morao bih već poći, sat kaže da je krajnje vreme, mada bih rado ostao cele noći. Načičkana očima, kola nekuda streme; ulična svetlost izgubljeno vrluda; mozak je ulubljen čuđenjem tupim. Ali još imam kuda da stupim, imam kuda da stupim. Pusti me da odspavam u kuhinji tvoje duše, da ogrejem svoj duh kraj tvoje blage peći. Ne teraj me, jer ako tu ne mogu leći, u močvari neona ogreznut ću do guše. Prsti ti pletu bodre minarate, govore tajnom abecedom, dok se ja