Ravnodušna pesma

Čovek se, katkad, povuče u samoću, Zbog starosti, umora il‘ razočarenja, Il‘ možda zbog svega skupa. I tad, noću, U časovima neželjenih bdenja, On vidi duboku i jadnu prazninu Srca k’o života, života k’o sveta, I da duše kao leptirovi ginu, I da svaka nada k’o magla odleta. I, za čudo! Tada ništa mu ne smeta: Ni šum mrvih seni, ni idoli pali; Sam se pita zašto i šta da se žali? A jedan se osmeh radja polagano: Osmeh koji ništa ne mrzi nit voli, Osmeh blag,