Опроштајно писмо дечака који су одрасли уз "Небеску удицу"
Ноизз 09.02.2020
Враћам се пре неколико месеци са посла, прелазим семафор и пролазим градске кафиће, испред мене излеће Глоговац.
Носи кожну црну јакну и пење се на мотор. Креће да ставља кацигу и ја махинално викнем "Ћао, Кајо!". Он се окреће, криви му се образ таман толико да видим да му је драго док размењујемо поглед у милисекунди, пали мотор, и одлази. Полумртви и поприлично измучени, прегурали смо некако ту '99. Како то обично бива, увек се надаш сутра ће бити боље, најгоре је прошло. Довукли смо се до 2000-те и опет је било исто, само није било бомби. Вероватно сам имао срећу да о
