Duško Trifunović, čovek koga nismo bili dostojni

U godinama, ali gord, ponosan, stasit. A opet izbeglica koja nigde nije prispela. Nije tražio ništa. Nikada. Nije molio, nije kumio, nije se prenemagao. Usamljenik jedan, koji je podignutog čela šetao Dunavskom ulicom u Novom Sadu. A kad padne noć, gde da prenoći? Ni kučeta, ni mačeta, ni krova nad glavom. A grad i zemlja u koju je došao nikako da ga se sete. Ovako o nesrećnoj sudbini čuveng pesnika Duška Trifunovića (1933-2006) piše Dragan Bursać u kolumni na