Anomija kao sudbina
Danas 22.02.2020 | Piše: Zoran Panović
No, dobro. Teško bi bilo zaključiti da je Vučićevo ‘tante za kukuriku’ (upućeno američkom izaslaniku Ričardu Grenelu) rizično baš kao Miloševićevo ‘malo morgen’ (upućeno Vasilu Tupurkovskom, makedonskom predstavniku na sednici Predsedništva SFRJ, 1991).
Kao globalna avangarda, kako ga danas predstavljaju revizionistički nacional-boljševici, Milošević je pokušavao da nametne svoju volju istoriji, dok Vučić samo hoće malo više pravičnosti za svoje mesto u istoriji. Milošević je češće kategorički odbijao, nego što je tražio ‘tante za tante’. Devedesetih je bilo neuporedivo gore nego danas, ali kao da se politika ozbiljnije tretirala kao delatnost. Čak se čini da su i one Koštuničine mačke o kojima je pred Peti
