Прича из карантина: Вјечна наша изолација
Данас 25.04.2020 | Пише: Ранко Рисојевић
Ранко Рисојевић, књижевник из Бањалуке Као да су се сви дани слили у један, ако ноћу не спавам добро, ако не спавам довољно, по дану закуњам, сколи ме дријемеж, заспим. Када се пробудим не знам да ли је јутро, или неки други дио дана. Шта да чиним? Потпуно сам, окренут сам више у себе него изван себе.
Ако гледам на улицу са шестог спрата видим призоре супротне ономе што би требало према званичним извјештајима да видим. Нема старих, њима је забрањено да се појављују, али млади чине што желе, нико ни не покушава да их упозори које је ово вријеме и шта им све пријети. У вријеме полицијског часа видим неколико жена како одоше у цркву, литургија се служи као и обично. Ми смо у замци времена и власти, обје, свјетовне и црквене, вируса, овог новог, што решета
