Ustane u četiri i plače

Maksov frend živi s dementnom materom. Neoženjen, sva ratišta prošao. Šta može drugo, veli Maks, kad uvečer idemo u grad – prvo je išamara, da je malo prepadne, da se ne izgubi, čovječe. Onda je nakljuka apaurinima i rakijicom. Pa mu mama spava. Da mu se ne izgubi negdje, veli Maks, čovječe. A mi idemo u grad, nas dvojica, pedesettrogodišnjaci, frendovi s prve linije, kaže Maks. Upoznam frendovu mater – bila davno slikarica. Sve u podrumu propalo. Onda počela