Krava

Prastara, ispali zubi, na rogu svitkovi leta. Gonič je tukao grubi tamo gde trava cveta. Šuškanje miša u štali srcu se ni mili mnogo: Tužno se sećanje javi na telca s cvetastom nogom. Uzeše materi sina, i prva radost se sruši. A ispod jasike, s klina, kožu mu vetar suši. Uskoro, s heljde i trave, za sinom krdo da smanje, u omči, stegnute glave, povešće i nju na klanje. Žalosno, pretužno, svelo, rog će u zemlju da rine... Sneva o gaju u belom, i sanja travne doline.