Nevidljivost radnika – vidljivost profita
Danas 04.05.2020 | Piše: Rade Veljanovski
Ako danas u Srbiji i na celom Balkanu neko za sebe kaže „ja sam radnik“, učiniće to sa izvesnom količinom gorčine i stida i sa većom količinom prikrivenog straha da taj njegov status teško obezbeđuje život dostojan čoveka, da ne garantuje ni kontinuiranu zaposlenost, ni bog zna kakvu penziju, a još teže izvesnost obezbeđivanja sopstvenog krova nad glavom, letovanja ili zimovanja, složenijih zdravstvenih intervencija, školovanja dece do univerzitetskog nivoa.
I u širim svetskim razmerama nije znatno bolje. Negde je čak i gore, uz izuzetak najbogatijih zemalja, među kojima su najdalje stigle one iz Skandinavije. Ni u SAD, običan radnik, a često ni fakultetski obrazovan stručnjak, ne može sam da obezbedi visokoškolsko obrazovanje svoje dece, bez stipendije. I u Evropi i u Americi mnogi radnici traže i drugi posao da bi obezbedili osnovnu egzistenciju. Kako se dogodilo, da posle više od dva veka borbe za prava i
