Невидљивост радника – видљивост профита
Данас 04.05.2020 | Пише: Раде Вељановски
Ако данас у Србији и на целом Балкану неко за себе каже „ја сам радник“, учиниће то са извесном количином горчине и стида и са већом количином прикривеног страха да тај његов статус тешко обезбеђује живот достојан човека, да не гарантује ни континуирану запосленост, ни бог зна какву пензију, а још теже извесност обезбеђивања сопственог крова над главом, летовања или зимовања, сложенијих здравствених интервенција, школовања деце до универзитетског нивоа.
И у ширим светским размерама није знатно боље. Негде је чак и горе, уз изузетак најбогатијих земаља, међу којима су најдаље стигле оне из Скандинавије. Ни у САД, обичан радник, а често ни факултетски образован стручњак, не може сам да обезбеди високошколско образовање своје деце, без стипендије. И у Европи и у Америци многи радници траже и други посао да би обезбедили основну егзистенцију. Како се догодило, да после више од два века борбе за права и
