Đavo barata rečima, ništa mu više nije potrebno

PRVI ČIN, 4. SCENA Dan. Proleće (1794). Vojvotkinjina rezidencija. Desno od kapele je krevet sa zavesama od muslina. VOJVOTKINJA nagnuta nad krevetom šapuće. BAŠTOVAN boji točak kočije. GOJA otvara vrata kočije i silazi. BAŠTOVAN prestaje da boji. Obojica posmatraju VOJVOTKINJU, koja nastavlja da neguje bolesno dete u krevetu. VOJVOTKINJA: Već prolazi, već prolazi, uskoro neće biti nikakvog bola, ja ću ga odneti. Ne sekiraj se, malo moje, daj mi ga... BAŠTOVAN: Da