Крмача

Та особена дева Са задњим просцем сред априла Док свечано шеће Ненадно нађе да ју је несносно погодила Птичија непрописна врева И лишћа смеће. Спази, кроз те стрке увреду, Да разравнотежују кретње њеног удварача Зрак, уз врлудање мушичаво Бујном дивљином папрати и цвећа да корача, Осуди латице у нереду, Све пролеће, радника аљкавог. Како за зимом тада зажеђа! – Савесно строгом у поретку своме Од леда и камена Белог и црног, свако чувство унутар међа, Срца