Živi vetar

Puno je vetra groblje, Jaukom poludelog vetra Što čupa kose od bola, Od bola i jada besmislenog. Na grobu jednom, gle, nikao divan cvet, Krilat ko osmeh nekada one Što sada dole spi. O, to i jeste njeno bivše oko, Taj krilati cvet! Uveri ga, slepi vetre, Vetre! Razmahni krilima, vetre, Tako silno da više razlike ne bude između neba i tebe. Zvezdama li to vetar, Krilima zvezdanim lupa li to vetar, Ogromno oko okeansko, Ili to moje srce ne otkucava ravnomerno? Ah,