Vesela strana propasti

Znam da su isto u Aušvicu rekli za rad, ali katastrofa fakat oslobađa. Znate ono kad vidiš da nešto mora propasti, jer je trulo, smrdljivo i živo tek po inerciji - u ovom slučaju proevropska, proNATO, multietnička Crna Gora? Znate ono kad znaš da je ono što dolazi - recimo klerikalna, proruska, Crna Gora „pravoslavne većine“ - još gore i gore bazdi, pa se onda trudiš da održiš ono što je već propalo, samo da bi odložio ono što te užasava? To stvara nemalu