Дида мој

Дида је бија прехлађен. Кад имаш осамдесет година и прехлађен си, то није исто ка кад на примјер имаш двадесетпет и прехлађен си. Мислила сан тако. Мислила сан, у тим годинама прехлада те сатаре. Или ти у најмању руку убије сваку вољу за зајебанцијом. - Дида, како си? - питала сан ушавши у кужину. Сидија је, ка и обично, држећи шпањулет међу прстима, нога прико ноге, а баба на другој катриги, по метра од њега. - А ево ћерце моја, добро сан фала богу. - Нешто си