Mizera

Kao oko mrtvaca jednog sjaje oko našeg vrta bednog, fenjeri. Da l’ noć na tebe svile prospe? Jesi li se digla među gospe? Gde si sad Ti? Voliš li još noću ulice, kad bludnice i fenjeri stoje pokisli? A rage mokre parove vuku, u kolima, ko u mrtvačkom sanduku, što škripi. Da nisi sad negde nasmejana, bogata i rasejana, gde smeh vri? O, nemoj da si topla, cvetna, O, ne budi, ne budi sretna, bar ti mi, ti. O, ne voli, ne voli ništa, ni knjige, ni pozorišta, ko učeni.