Грешке у љубави, синдром сломљеног срца и глупа освета: “Бес отров који наменимо другом, али га на крају сами попијемо”

Још је горе када буду повређени, тада умеју да испливају и врло ружне емоције. Као што би рекао Гај Винч, човек уме да потеже врло глупе потезе. Али, зашто? И зашто неки поступају глупље и опасније него остали? Зашто се уопште особе уплићу у везе које немају никакву будућност, с онима који серијски варају и лажу (с идејом да никада њих баш неће преварити и слагати), зашто имају потребу да трпе, а онда се и жестоко свете? Читајући претходних дана причу о томе