Tibulo

Pred hladni Venerin kip, pod senkom pitome noći, Tibulo, kvirit mlad, začuđen zastade nemo, I čudni gledaše lik. Na krilu odmora svoga Romula večni grad spokojno, tiho je drem’o; A kvirit stoji mlad, I s čudne statue te, sanjive ne svodi oči, I gleda bajni rad… I zora sinu već, a on je stajao budan;- I snova tavna noć raspusti čarobne vlasi, A on je snevao san; – i prekor iz sna ga trže, Kroz burni celi grad što tajni zborahu glasi, – I on je čuo sam: „Nesrećni