“Песник? Овај? Какав песник? Знам га ја. То је бараба. Вуче се по кафанама, пије к’о да му је задње…”: Одломак из романа Дејана Стојиљковића о Бранку Миљковићу

У промрзлој руци стезао је Бранков црни шешир са широким ободом. Преко друге му је био пребачен његов нови кишни мантил. Испод левог пазуха, жуљао га је службени пиштољ. Бранко застаде на сред пусте улице и подиже главу ка звезданом небу. Личио је на Нарциса који се огледа у језеру пуном црне воде. Његово лице, бледо и са очима из којих је искрило усхићење, одавало је човека који је истовремено срећан и ту тужан. И помало уплашен. Гаврило то схвати када