Žan Nemožan

Kakvih novih muka i kakvih užasa Spremila mi sudba, lišivši me časa Kad sam svu noć mogo provesti u slasti S onom što izgara od prirodne strasti! Bok uz bok, s jezikom izmeđ belokosti Usta joj balzamnih, sočnih od mladosti, Gledajuć prolećno procvalo obilje Iznad njenih grudi: ruže i kovilje, Jedre sise s vrškom ko jagode zrele, I kovrdže zlatne iznad kože bele, Brežuljak obrasto mahovinom mekom, Presečen grimiznim končićem ko rekom Ispod obla, ljupka trbuščića