Корона вирус: „Од дуготрајног Ковида исцрпљена сам већ седам месеци“

Луси Адамс се даље лако умара, има вртоглавице и дрхтавице, иако је више од пола године прошло откако је заражена.

BBC News 10.11.2020 | Луси Адамс - ББЦ Шкотска,

lucy adams — ББЦ дописница из Шкотске разболела се у марту

Више од седам месеци након што сам се заразила Ковидом-19, делујем прилично нормално. Имам велике подочњаке, али углавном изгледам добро.

То је једна од првих ствари које људи кажу: „Изгледаш добро - сигурно се осећаш боље?&qуот; И ту се негде крије лекција.

Радећи током година као новинарка, писала сам приче и снимала документарце који су се бавили животима људи са хроничним боловима. Питање је било како дочарати њихову патњу за камере и навести гледаоце да саосећају са нечим што је практично невидљиво?

Одговор је био: испричати причу њиховим речима. Омогући им да на властити начин изразе бол.

Лакше ми пада причање туђих прича. Али сада једном у животу морам да испричам своју причу, јер осећам потребу да објасним какав је то „дуготрајни Ковид&qуот;.

Дијагноза моје лекарке гласи: „пост-вирални замор од заразе Ковидом-19&qуот;. За мене је то болно очигледно, али други не виде на који начин је све то утицало на мене.

Како је све почело

Као и хиљаде људи широм земље, почела сам да осећам симптоме Ковида-19 средином марта.

У раним сам четрдесетим и генерално у прилично доброј форми и физички активна, али ово ме је баш дотукло. Болели су ме удови и глава, пекло ме је грло и осећала сам се „магловито&qуот; у глави.

Али успевала бих да лежим на поду спаваће собе и учим децу о гепардима или већ нечему сличном.

Био је то покушај држања наставе код куће која се често завршавала тако што бих заспала. И даље сам успевала да прошетам децу по блоку да бисмо удахнули мало свежег ваздуха, али бих после преспавала читаво поподне.

После седам дана, моја температура скочила је са грозничавих 37,7 степени Целзијуса на ужарених 39,4 и задржала се тамо 10 дана. Бол у леђима био је чиста агонија.

Моја старија ћерка, која је тада имала седам година, добила је температуру у исто време, али она је углавном била само уморна, док је њена млађа сестра имала температуру један дан, а потом се опоравила. Мој муж није имао никакве симптоме.

У мом случају, болест је остала. Нисам могла да спавам. Осећала сам мучнину и страшне стомачне болове. Знојила сам се и тресла све време.

Нисам могла да стојим, а само лежање било је болно. Очајнички сам желела да се тестирам, али у том раном стадијуму пандемије није било тестова изван болница.

И моја ћерка и ја смо се осуле по читавом телу и изгубиле чуло мириса и укуса.

Онда је наступило остајање без даха. Прво од пењања уз степенице. Онда само од лежања у кревету. Изгледало је немогуће испунити плућа ваздухом.

Позвала сам ванредну линију за помоћ британске Националне здравствене службе, а они су ме саветовали да останем код куће све док уопште више не будем могла да говорим или ми усне не поплаве.

Моја ћерка је такође остајала без даха, али онда је деловало као да се опоравила.

Срамота ме је што сам тако дуго болесна

Кад сам већ била болесна седам недеља, сећам се да сам рекла брату да ме је срамота што не радим толико дуго.

Национална здравствена служба је саопштила да би Ковид-19 требало да траје око две недеље, а ја сам и даље добијала температуру, палпитације и многе друге симптоме чак и после два месеца. Тад сам прочитала чланак за БМЈ Пола Гарнера, професора заразних болести при ливерпулској Школи за тропску медицину.

Заплакала сам од олакшања. Он је пролазио кроз сличну мешавину спорадичних симптома. И не само то, почео је да се осећа боље.

Разболео се негде у исто време кад и ја, тако да сам помислила да то сигурно значи да и мене за који дан чека опоравак.

Нажалост, није било тако.

У следећем чланку, професор Гарнер је испричао како је пошао у дугу шетњу и болест му се вратила. Описао ју је као игру „змија и мердевина&qуот; и говорио је о „невидљивим камерама за прекомерну брзину&qуот; код којих је немогуће знати која су ограничења.

Добрих дана могу да одем у лагану шетњу - застајући да поседим на ивичњаку или обореном дрвећу како бих повратила дах.

Могу да причам с неким и издајем се за неког ко је прилично нормалан. Лоших дана се осећам као да не могу да устанем из кревета.

Душек делује као брод који се љуља на немирном мору, руке ми се тресу, вид ми се мути, борим се за ваздух, тело ми се тресе и пулсира, а сваки звук ме пресеца у глави као разбијање стакла.

Никад нисам доживела ништа слично. Боловала сам од маларије. Кад се данас осврнем, то је била дечја шала.

Тешко је објаснити психолошке последице толико дугог неоздрављења.

После болести очекујете постојани опоравак и повратак у нормалност, можда да проведете неколико дана или седмицу у кревету - али то никако да се деси.

„Време пре него што се мама разболела&qуот;

Lucy says she cycled every day before catching Covid now a walk in the park leaves her exhausted — Луси каже да је возила бицикл сваки дан пре него што се заразила Ковидом, сада је исцрпљена после обичне шетње у парку

Пре него што сам се разболела, возила сам бицикл сваки дан, пливала двапут недељно и пешачила по брдима кад год сам могла. Сада после лагане шетње по парку остајем без даха и будем исцрпљена.

И даље могу да радим разне ствари, али свака радња има своју цену.

Уколико испразним читаву машину за прање судова одједном, могу да добијем мигрену, тако да је празним ниво по ниво.

Ако изађем у шетњу, морам право у кревет после. Уколико одем предалеко, могла бих да добијем температуру.

Вртоглавица, магловитост у глави, тремори и срчане палпитације долазе и одлазе како им се ћефне.

А ту је константно и све већи умор - плус непријатна тескоба јер не знам кад ће ми бити боље.

И чини се да нико не зна шта се дешава у мом телу.

Моја деца говоре о „временима пре него што се мама разболела&qуот; и редовно ме питају кад ће ми бити боље.

Питају ме зашто не могу да трчим за њима, зашто не могу да се играм с њима с лоптом. Зашто не могу да устанем из кревета и отпратим их у школу.

Из руку ми испадају шерпе док им кувам, јер ми се руке толико тресу. Пре неки дан сам се стровалила пред њима због вртоглавице.

Моја осмогодишња ћерка и даље има неке симптоме. Вратила се у школу, али се лако замара и има срчане палпитације. Може да се пење по дрвећу, али исцрпљује је пењање уз степенице.

Обе смо имале опсежне анализе крви, рендгенске снимке плућа и скенове срца. Обема нам је речено да чекамо, одмарамо и распоређујемо снагу, али колико дуго?

И како да објасним распоређивање снаге осмогодишњакињи ако ни сама не могу да је потрефим како треба?

Шта је дуготрајни Ковид?

Анализа података коју је спровео Краљевски колеџ у Лондону сугерише да отприлике свака двадесета особа која се заразила Ковидом-19 у Великој Британији пати од дуготрајних симптома. Сваки десети болује три недеље или дуже.

Тим Спектор, професор генетске епидемиологије на Краљевском колеџу и лидер апликације Студија симптома Ковида, каже да је око 300.000 људи у Великој Британији пријавило да им симптоми трају дуже од месец дана - што је такозвани дуготрајни Ковид.

Подаци показују да је око 60.000 људи било болесно дуже од три месеца. Он каже да што више сазнајемо о Ковиду, „он постаје све необичнији&qуот;.

Влада све већа забринутост због последица пост-виралних упала и дуготрајне штете по органе и кардиоваскуларни систем.

На Фејсбуку и Слеку хиљаде људи у Великој Британији и у иностранству учланило се у групе за подршку оболелима од дуготрајног Ковида.

У њима мајке и очеви, синови и ћерке, описују трајну мешавину симптома, укључујући остајање без даха, температуре, срчане палпитације, гастроинтестиналне проблеме, главобоље, упалу грла и хронични умор.

Многи од њих у групама су некада били здрави и активни и не уклапају се у групу људи за које нам је речено да су потенцијално највише угрожени од вируса.

Многи су у тридесетим, четрдесетим, педесетим. Ту су маратонци, бициклисти и вежбачи по теретанама, родитељи који говоре о малој деци са дуготрајним Ковидом и студенти у двадесетим.

Многи имају проблема да добију помоћ. Неки су били позитивни на тесту за Ковид-19. Други су се, попут мене, разболели у време кад није било доступних тестова.

За нас у Фејсбук групама подршке за пацијенте дуготрајног Ковида, то су једна од ретких места на којима можемо да добијемо било какву помоћ.

Кад сам почела да губим пуне шаке косе, други чланови су ми објаснили да се исто дешавало и њима.

Професор Гарнер ми каже да се тренутно осећа као да „многи пацијенти знају више од лекара&qуот;.

Он каже да је време да се то знање подели и да се осигура да они са дуготрајним Ковидом добију прави медицински преглед.

Нико не може да каже колико дуго ће да траје

Моја лекарка опште праксе је била пажљива. Специјалисти су били заинтересовани и искључили су све друго сем Ковида-19, али чини се да нико од њих не може да објасни колико дуго ће симптоми трајати или како их се решити.

Један специјалиста је објаснио да иако је живи корона вирус практично умро, моје тело и даље мисли да је он ту.

Постао је дух у мом систему и ја се сваки дан исцрпљујем борећи се против нечега чега нема.

Кардиолог ми је објаснио да вирус може да избаци из колосека иначе аутоматске системе - брзину откуцаја срца, дисање, телесну температуру. Све оне ствари које су прилично важне.

Неки лекари, пацијенти и академици воде кампању за више истраживања и рехабилитације за оболеле од дуготрајног Ковида.

Британска влада и Национална здравствена службе Енглеске саопштили су да раде на рехабилитационим центрима за Ковид и службама у заједницама у сваком делу Енглеске.

Али како ствари тренутно стоје, многе области немају такве центре и људи у Фејсбук групама за дуготрајни Ковид се муче да обезбеде медицинску и психолошку помоћ.

Многи сматрају да их нико не слуша.

Шкотска влада говори о „оквирном плану&qуот; за дуготрајни Ковид и рехабилитационим центрима усредсређеним на појединца.

Али кад замолим своју лекарку опште праксе да ме упути на рехабилитациони центар, она каже да им није речено ништа о њиховом постојању.

НХС каже да сада званично признаје постојање дуготрајног Ковида, али чак и лекари са којима сам разговарала стекли су утисак да пацијенти имају проблема да дођу до тестова, неге и подршке.

Већина је препуштена самима себи да се снађу како умеју.

Ја, међутим, имам среће. Имам мужа и породицу који ми пружају велику подршку, веселу малу децу која ме засмејавају и сјајне пријатеље који ме стално зову. И још увек имам посао ком могу да се вратим.

Многи други нису били те среће. Разговарала сам са људима у Шкотској и другде који су изгубили посао јер су били предуго на боловању због дуготрајног Ковида.

Други, укључујући чистаче и неговатеље, сматрају да су били присиљени да се врате на посао упркос свим симптомима зато што су на уговорима као хонорарци или зато што су искористили сво плаћено боловање.

То поставља озбиљна питања послодавцима и влади на свим нивоима како помоћи онима који болују од дуготрајног Ковида.

Нема краја на видику

Претпоставила сам да могу да се изборим с овом болешћу. Да могу да је се ослободим вежбом, здравом исхраном и суплементима.

Увек је функционисало у прошлости, али испоставља се да сада не ради. А неке скорашње студије на малом узорку показују да би додатни труд да се извучеш заправо могао да погорша ствари.

У јануару се наша тада седмогодишња ћерка толико уплашила да ће корона вирус стићи у Шкотску да смо јој на мапи показали колико је далеко Кина.

Рекли смо јој да чак и кад би стигао до нас, то би било као да си се мало озбиљније прехладио. Била је то стравично погрешна прогноза.

Широм света умрло је око 1,25 милиона људи. Читаве породице су десетковане.

Сви су почели да се мире са новом реалношћу.

Како број људи који се муче са дуготрајним Ковидом расте, чини се да постаје све важније променити наратив искључиво са тога колико смртоносан овај вирус уме да буде.

Постоји хиљаде људи са дуготрајним последицама за које још увек нема краја на видику.