Миграције и Србија: Врмџа - село необичног имена у које се људи досељавају и доносе нова занимања

Сивило београдских солитера, отуђеност и загађеност градског ваздуха навели су десеторо пријатеља да једног дана седну у кола и запуте се у источну Србију у потрази за новом оазом у природи где ће живети и радити.

У подножју планине Ртањ, недалеко од Сокобање, наишли су на Врмџу - село интересантног имена и чистог ваздуха, које лежи на четрдесет извора, окружено бројним стенама и живописним пропланцима.

„Здрава и чиста средина, где кад дођеш искључиш се од било каквих информација из града и будеш овде у миру&qуот;, каже за ББЦ на српском Силвана Хаџић, рођена Новосађанка, која сада живи у Врмџи.

„А ту је и Ртањ који је с ове стране благ, плодоносан, здрав, чист...&qуот;, додаје Силвана.

• Три посла која су процветала у Србији за време корона вируса
• Како је Синиша филмовима победио безнађе и пронашао нови животни пут
• Какав порез у Србији треба да платите ако сте фриленсер или издајете стан на дан

Природне разноликости и богатсва села су определила Београђане на пресељење током 2008. и 2009. године, док Врмџа десетак година касније и даље у сопствени атар привлачи људе из различитих делова Србије, па и света.

Нови становници су сеоску свакодневицу оплеменили новим идејама и занимањима, од којих су користи имали и староседеоци.

У селу се данас, поред пољопривреде и руралног туризма, мештани баве радом у сектору информационих технологија (ИТ), вежбањем, држе Рурал хаб, пишу рок опере и убиру плодове природе и тако зарађују.

Славиша Крстић, доскорашњи председник месне заједнице, каже да је Врмџа пре петнаестак година била налик „другим српским селима у пропадању&qуот;, док је данас више од 50 имања продато.

„Цело село је велики радни простор&qуот;

Драгана Томић Пилиповић се 2009. године двоумила - да ли из Београда отићи на очево имање у село код Ваљева или се са друштвом преселити у Врмџу.

Определила се за другу могућност.

Већ је 2010. купила имање уз поток, покрај макадамског пута ка Врмџанском језеру и одмах регистровала Центар за друштвено одговорно предузетништво, који и данас води.

Пет година касније, када су завршени радови на кући, коначно се са супругом и двоје деце преселила у Врмџу, отворивши ново животно поглавље.

„Кренули смо да правимо кућу када сам имала бебу од шест месеци, а завршили смо је када сам имала два детета а супруг Игор је живео у Италији&qуот;, говори Драгана за ББЦ на српском.

---

Погледајте видео: Нишлија који хода и ради од куће

---

Драганина и Игорова деца - Ленка и Васа данас имају осам и шест година и иду у сеоску школу.

Пре него што је дошла у Врмџу, Драгана је више од 20 година радила у области људских ресурса.

Жеља јој је била да отвори центар за едукацију у природи, што се преласком на село и обистинило.

Рурал хаб, како га је назвала, налази се на спрату куће у којој живи са породицом.

Хаб представља заједнички радни простор, односно место на коме више људи обављају послове делећи знање, идеје и материјал.

Каже да је временом успела у замисли да цело село постане хаб, што је омогућило женама са села да туристима и посетиоцима понуде домаће производе и угоститељске услуге.

„Оне се баве израдом сувенира и других производа, нуде смештај, прошле су разне едукације, не само са мном, него и са другим стручним људима, од туризма, пласмана на друштвеним мрежама, како се раде остале ствари&qуот;, објашњава Драгана.

Она у том простору организује различите врсте предавања, семинаре и презентације и ради на програмима едукације, менторства и професионалног развоја.

---

---

Дигитални номади на сопственом имању

У Врмџу се доселило и неколико радника из ИТ сектора, међу којима је и Силвана Хаџић.

„Мени су се по доласку одмах допале стене, јер сам тада почела да се бавим спортским пењањем и онда сам видела баш велики потенцијал и тако је кренуло, прво тражење плаца, куповина, градња куће&qуот;, објашњава Силвана.

Она је градила кућу од темеља и тај процес је трајао до 2015. године.

Међутим, у Врмџу се у потпуности преселила тек у марту, по избијању епидемије корона вируса.

„Раније сам долазила углавном викендом или за одмор јер ,боља половина', за разлику од мене - која сам свој газда, није могла да ради ван канцеларије, па смо морали да будемо у Београду&qуот;, додаје.

Каже да рад у ИТ сектору на селу није ни мало тежак - напротив, и те како је занимљив и инспиративан.

„Мени је овде супер јер кад ме нешто мучи, изађем напоље из куће да размислим како да дођем до неког решења.

„Такође ниси окружен гомилом информација, природа и околина је чиста, па су ти некако и мисли чистије, а и мени лично је бољи фокус овде&qуот;, напомиње она.

Предност живота на селу уочава и код партнера који ради „са мање стреса&qуот;.

• Корона вирус: Пет савета за продуктиван рад од куће у Србији
• „Многи се неће вратити на тезге“: Волонтери мењају начин продаје хране у Србији

„Мир, тишина, природа. У граду си опкољен. Чим изађеш из куће мораш нешто да купиш, да платиш, а овде не мораш и имаш ту неку своју слободу&qуот;.

Рад од куће захтева добар сигнал, чега не недостаје јер је село покривено бежичним интернетом.

За сваки случај су се ипак обезбедили мобилном интернет мрежом, непрекидним напајањем и додатним архивирањем.

„То мораш да планираш дефинитивно. План Б увек мораш да имаш на селу&qуот;, одговара осмехујући се.

Живот на селу не оставља много слободног времена, али га Силвана, иначе оперативни тренер спортско пењање, проводи на пењању по оближним стенама.

Културна и природна богатства Врмџе

Прво насеље на простору данашње Врмџе, наводно се помиње у списима из трећег века.

У селу се налазе остаци римског утврђења Латин-града, који је у средњем веку припадао српској властели, а по легенди га је разорио Муса Кесеџија.

На интернет презентацији села пише да је Врмџа назив добила по великом броју извора - има их око 40, река и потока.

„Наши људи и данас кажу да из облака врне киша, да у баште треба наврнути воду&qуот;, пише на сајту.

Село се протеже у неколико кракова које пресецају потоци, бујни шумарци и зелени пропланци, а ту је и природно Врмџанско језеро.

У Врмџи се налази црква Свете Тројице саграђена на темељима манастира из 13. века, а одмах поред је и орунула зграда најстарије школе у југоисточној Србији која је почела да ради 1852. године.

У порти цркве је пре готово деценију отворен и етно-музеј, чије је експонате годинама сакупљао Љубиша Младеновић, један од аутора двотомне монографије села, објављене овог лета.

Иза музеја је видиковац одакле се пружа велелепан поглед на сокобањску котлину и планине које је окружују.

Село је домаћин и великог броја спортских и културних догађаја.

Раније је организован међународни бициклистички маратон, планинарска акција Врмџила, а овог лета је на оближњим стенама, на којима се налази око стотинак смерова, одржано Државно првенство у спортском пењању.

У Врмџи се одржава и фестивал еколошко-документарног филма - Врмџа фест, чија главна награда носи име по редитељу Петару Лаловићу, као и Врмџански сусрети које су покренули нови мештани.

Планира се и фото-видео колонија под називом „Селфи Врмџа&qуот;.

У Врмџи тренутно живи око 500 људи, док су смештајни капацитети у селу више од 50 места.

---

Погледајте видео: Кад се жене удруже на селу

---

Сусрет нових и старих мештана

Бивши председник месне заједнице Врмџа, Славиша Крстић каже да је 2006. године „предложио нови концепт развоја и стратегију&qуот;, који ће се разликовати од других села.

„Прво смо направили анализу шта имамо од потенцијала и кренули да радимо одмах почетком наредне године&qуот;, говори Славиша за ББЦ на српском.

Каже да је циљ био „стварање услова за бољи живот мештана села&qуот;, а онда и за „досељавање људи&qуот;.

У село су поред Београђана, дошли и људи из Зрењанина, Суботице, Ниша, али и из иностранства.

Међу првима је био пензионер из Италије и његова супруга Швајцаркиња, а са београдском дружином стигао је и Американац - Пол Шапира, композитор рок опере.

„Они су дали део доприноса у промоцији Врмџе као места здравог за живот, а и привлаче циљне групе којима туристичка понуда општине Сокобања није довољна.

„То нам је било важно, али са друге стране велику ствар је одиграла месна заједница са мештанима у вези са промоцијом, унапређењем инфраструктуре и слично&qуот;, сматра Славиша.

Мештани Врмџе испрва нису имали поверења у нове планове челника месне заједнице, а осећала се и блага тензија у вези са доласком нових мештана.

„То је трајало четири, пет година док су нове мештане прихватили тако да почну да се друже, да иду на славе&qуот;, додаје.

Драгана Томић Пилиповић је сагласна да је било потребно да прође одређени период да би се боље упознали са комшијама и да би стекли међусобно поверење.

Данас се узајамно помажу - она им из града редовно доноси потребне ствари, док њој комшије дају поврће и помажу око баште.

Пријатна искуства са новим комшијама, код којих се преко лета снабдевала намирницама, има и Силвана Хаџић.

Каже да се често посећују и позивају на славе и рођендане, а када је Божић или Ускрс заједно се окупе испред цркве.

До сада је у Врмџи, каже Славиша Крстић, купљено 50 кућа и имања, али мање од десет породица живи у селу.

Земљиште и објекти на примамљивим локацијама су распродати, док их на периферији села још има, али по неколико пута већој цени него пре десетак година.

Славиша тврди да су тада имања са кућом могла да се нађу за око 2.000 евра, док данас, на појединим локацијама коштају и више од 10.000 евра.

„Врмџа нас је одабрала&qуот;

Не баве се нови мештани само информационим технологијама и друштвеним предузетништвом, већ има и оних који другачије зарађују за живот.

Брачни пар Милош и Ана Нинковић су најпре организовали разне програме у природи у оквиру њиховог Ртањског центра здравог живота, да би се временом усресредили на тренинге и производњу средстава за вежбу.

Ана је инструкторка „лебдећег система вежбања&qуот; на свиленим љуљашкама и држи тренинге путем интернета, док је Милош задужен за доставу и пропратне послове.

Лети се у њиховом дворишту викендима одржавају групне радионице и курсеви за све заинтересоване.

У посету им често долазе деца пријатеља и родбине, да се играју на „Љуљанку&qуот; - љуљашци за коју кажу да има „терапеутску улогу&qуот; и да помаже „психофизички развој детета&qуот;.

Милош је први стигао у Врмџу из Београда и купио имање, док је Ана дошла из Ужица, трагајући за „партнерским односом&qуот;.

Са будућим мужем се знала преко друштвених мрежа, али су први сусрет уживо имали у селу.

„Милош и ја кад смо се видели, ми смо се загрлили као да смо направили паузу 200 година, то је био сусрет душа&qуот;, каже Ана Нинковић за ББЦ на српском.

Сећа се да испрва није ни желела да „живи на планини&qуот;, иако је љубитељка планинарења и дивљине, јер је била задовољна животом у малом граду.

Ипак, одабрала је да остане и не каје се.

„Живот на планини ми је једнак животу у малој средини.

„У малој средини имаш готово све тешкоће као и на селу, а с обзиром да сам дете деведесетих, није ми стран ни нестанак струје, ни цепање дрва, апсолутно ништа&qуот;, објашњава Ана.

Каже да је имала „период транзиције&qуот;, односно прилагођавања, па је летње месеце проводила у Врмџи, с јесени живела на релацији село-град, а зими одседала у Ужицу где је држала вежбе њеним полазницима.

Сматра да је предност живота на селу и то што изискује много мање новца него у граду.

„За три кафе у Београду, овде одеш у башту код комшинице која се бави органском производњом, напуниш корпу и једеш воће и поврће 10 дана&qуот;, наглашава Ана.

Милош Нинковић каже да нису они бирали, већ је Врмџа њих одабрала, те да није видео „интересантније село у Србији&qуот;, са таквим историјским и културним наслеђем.

Поред свих благодети које село нуди, ипак сматра да је живот на селу захтевнији од града и да су проблеми са којима се сусреће „много озбиљнији&qуот;.

„Кад седиш са тим људима и слушаш њихове приче и тегобе, ти у ствари схватиш да они живе од те земље и да је то тежак живот&qуот;, каже Милош за ББЦ на српском.

Горчину живота на селу окусио је одмах на почетку када је добар део куће и помоћних објеката морао да реновира или да надогради.

Одабрао је да то буде „еколошка градња са природним материјалима&qуот;, а у помоћ су му притекли волонтери са различитих страна света.

Каже да се имања у Врмџи вртоглаво продају за баснословне суме новца, али да ретко ко остане да живи ту, што је по њему главни показатељ „живог села&qуот;.

„Међутим, од кад је кренула корона сваки дан ми звони телефон, распитују се људи, па ни не знаш шта се продало, тако да ме не би чудило да сутрадан неко крене да прави хотел овде&qуот;.

---

Погледајте видео: Како се узгаја конопља у Србији

---

Повратак у град, али туристички

Драгана каже да је њеној породици и пријатељима прелазак из града у село физички, емотивно и психички тешко пао, а када су се дефинитивно преселили, требало им је „времена да се одморе од тога&qуот;.

„Првих годину дана сам падала у искушење да се вратим у град, такорећи, свако јутро, али то је јако битна порука, да нешто не настаје преко ноћи&qуот;, објашњава она.

Тада су им, каже, долазили људи да виде да ли је све у реду, док им данас говоре: „Паметно сте ви то урадили&qуот;.

„Нисмо ни ми знали, ми смо једноставно пратили себе&qуот;.

---

Погледајте видео: Они од старих праве потпуно нове бицикле

---

Првобитна замисао пријатеља који су се доселили у Врмџу из Београда, била је да живе у комуни, али се од тога убрзо одустало.

„Мислим да је ту настао најлепши моменат личног развоја сваког од нас зато што је свако имао свој простор и свако је дошао са својом неком идејом шта би желео да ради овде.

„Кад си, једноставно, свој на своме, развијаш ту своју идеју, а опет ниси сам - имаш са ким да попричаш, имаш код кога да плачеш, кукаш и да се смејеш самом себи&qуот;, додаје Драгана.

Силвана Хаџић сматра да се на селу више дружи и сарађује са пријатељима него док су живели у граду, јер су тамо људи „отуђени&qуот;.

Због тога јој и одговара тренутна ситуација и рад од куће условљен епидемијом корона вируса јер то значи дужи боравак на селу.

„Што се мене тиче град је идеалан да одеш на два, три дана или да одеш као туриста у Београд, фантастично&qуот;, закључује Силвана.

---

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 11.18.2020)