Пише Миљана Нешковић: “Џејево светло”

Искакало ми се из коже. Кључеви, телефон, да ли сам искључила ринглу, требаће ми капа, хладно је… Само сам желела да изађем што пре, да бар ходам, кад не могу да бежим, или одем негде где бих наручила пиће, и песму. Не могу ни да играм, да се грлим, ни ништа. Џеј је умро. Није једини, знам да није ни последњи. Сваког дана умиру људи који су умели да живе, умели да се радују животу, који су разумели ведрину и доносили је. То је страшно, али није најгоре. Више