Piše Miljana Nešković: “Džejevo svetlo”

Iskakalo mi se iz kože. Ključevi, telefon, da li sam isključila ringlu, trebaće mi kapa, hladno je… Samo sam želela da izađem što pre, da bar hodam, kad ne mogu da bežim, ili odem negde gde bih naručila piće, i pesmu. Ne mogu ni da igram, da se grlim, ni ništa. Džej je umro. Nije jedini, znam da nije ni poslednji. Svakog dana umiru ljudi koji su umeli da žive, umeli da se raduju životu, koji su razumeli vedrinu i donosili je. To je strašno, ali nije najgore. Više