Интервју Душан Ковачевић: После педесете човек се храни само сећањима, у Српској кафани сакупили смо 20 година живота
Вечерње новости 31.12.2020 | Вукица СТРУГАР
ПРЕД крај ове тегобне и несрећне године, изашла је књига ведрог наслова који као да "не личи" на свог, обично песимистичног аутора: "Ја то тамо певам" (у уздању "Лагуне") Душана Ковачевића. Прва асоцијација је, наравно, његов чувени комад и истоимени филм, али ће се читалац касније уверити да је, заправо, реч о пишчевој најранијој успомени.
Ово дело стварао је у месецима свеопште изолације и међу корице скупио сећања и песме које, за разлику од наслова, и те како "личе" на свог творца и његове познате драме: многи стихови почињу ведро, лепршаво, а онда следи нагли и неочекивани црнохуморни обрт... Ипак, реч је пре свега о интимним сећањима и разишљањима, рањивијем и отворенијем Душку од оног којег знамо, који нам је пружио могућност да упознамо и неке њему посебно драге људе. "Ја то тамо
