Srbija i obrazovanje: Montesori metod - „Pomozi mi da uradim sam"

Pre više od 100 godina Italijanka Marija Montesori primenila je pedagoški metod kod dece predškolskog uzrasta koji je stekao svetsku slavu.

BBC News 06.01.2021

Postoji li obrazovna ustanova u kojoj deca slobodno biraju pribor koji će koristiti u skladu sa interesovanjima i mogućnostima, u prostoru organizovanom da podstiče njihov razvoj, a gde je uloga vaspitača da diskretno i nenametljivo pomaže deci?

Postoji - hiljade njih širom sveta, čije je temelje postavila italijanska lekarka Marija Montesori, otvorivši 6. januara 1907. godine u Rimu - Dečju kuću.

U ovom prvom vrtiću takvog tipa, Montesori je razvijala pedagoški metod, radeći sa decom iz siromašnog predgrađa Rima.

„Dečja kuća predstavlja kritiku tadašnje škole - krute i rigidne.

„Sa druge strane, daje način na koji škola može da se transformiše i da bude mesto za razumevanje i proučavanje deteta kroz podsticajnu, harmoničnu i bogatu sredinu", kaže za BBC na srpskom Lidija Miškeljin, profesorka sa Odeljenja za pedagogiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Montesori metod - alternativni pedagoški pristup koji je italijanska lekarka razvila, najzastupljeniji je u predškolskim uzrastima.

Međutim osnovne, a negde i srednje Montesori škole danas postoje širom sveta - od Argentine do Tajlanda, a od 2012. godine i u Srbiji.

Metod Marije Montesori

Marija Montesori je počela da razvija pedagoški metod deset godina pre otvaranja Dečje kuće, dok je volontirala na psihijatrijskoj klinici.

Tamo je počela da radi sa grupom dece sa smetnjama u razvoju, pomno ih posmatrajući.

„U radu sa njima razvila je taj fenomenalan način vrlo pažljivog posmatranja deteta, čime je praktično razvila sopstvenu metodu i to je jedna od stvari koja je razlikuje u odnosu na tadašnje pristupe u obrazovanju", objašnjava Miškeljin.

Profesorka kaže da krajem 19. i početkom 20. veka obrazovanje dece najranijeg uzrasta skoro da nije ni postojalo.

Zbog toga je njena uloga utemeljivačice osnove predškolstva, uz pedagoga Fridriha Frebela, da „pokaže koliko je važno obrazovanje i vaspitanje dece u najranijem uzrastu" veoma bitna.

Predsednica Montesori društva Srbije Eržebet Bedrosian kaže da „Montesori pedagoška koncepcija predstavlja celovit i originalan vaspitno-obrazovni sistem koji naglašava značaj samoaktivnosti deteta i individualni tempo razvoja".

„Naglasak nije na podučavanju deteta, nego se osigurava podsticajna sredina koja povećava dečiju prirodnu radoznalost i omogućava da kroz igru deca spontano uče otkrivanjem", kaže ona za BBC na srpskom.

Moto Montesori pedagodije Pomozi mi da uradim sam nastao je iz „sagledavanja odnosa dece i odraslih, kao i uloge odraslog u procesu učenja", objašnjava Bedrosian.

„Odrasli, vaspitači i roditelji, treba da daju detetu rastuću nezavisnost, u okviru granica relativne sigurnosti, što za posledicu ima veći stepen tolerancije i samopouzdanja deteta", dodaje Bedrosian, edukatorka Montesori metoda.

Ona smatra da Montesori pedagogija shvata učenje kao „očuvanje urođene znatiželje deteta za svet koji ga okružuje".

„Stvoriti uslove da ,upija' nadražaje iz unapred pripremljene sredine, da ima vremena da se te informacije povežu i postanu umeće koje omogućava detetu snalaženje u stvarnom realnom životu", objašnjava.

Osnovni elementi Montesori pedagogije

U centru Montesori pedagogije je dete, kao i njegove potrebe, dok su osnovni elementi metode pripremljena sredina, posebno izrađeni didaktički, odnosno nastavni materijali i obučeni vaspitač.

Marija Montesori je naglašavala da okruženje, odnosno sredina u kojoj se radi, mora da bude dobro uređena, da se dete oseti slobodno i sigurno i da ne postoje nikakve prepreke za nesmetani razvoj aktivnosti.

Ambijent u vrtiću ili školi mora u potpunosti da odgovara potrebama dece, te su zato učionice većinom dobro osvetljene, tople, prijatne, udobne, pune slika, knjiga i materijala.

„Primerena okolina mora da nudi sve što je detetu potrebno za fizički, umni i duševni razvoj", smatra Bedrosian.

Najznačajniji element Montesori učenja predstavljaju nastavna sredstva, odnosno materijali koje deca koriste tokom boravka u vrtiću.

„Marija Montesori je ostavila trajan pečat u pedagogiji doprinosom razumevanju važnosti dečjeg učenja putem čula, kao i njeno posvećeno bavljenje materijalima koji u stvari podstiču takvo učenje", objašnjava profesorka Miškeljin.

Dodaje da se u Srbiji većinom koriste prilagođeni materijali jer su originalni skupi i teško se mogu nabaviti na domaćem tržištu.

Prednosti i nedostaci

Prednosti Montesori metoda jesu u „prepoznavanju i sagledavanju deteta kao celovitog i potpunog bića", kaže Miškeljin.

„Takođe i pristup u radu sa detetom koji mu praktično daje prostora da promisli i na taj način ga podstiče i podržava da samostalno deluje i donosi neke odluke.

„U isto vreme mu se na taj način budi želja za istraživanjem i za učenjem", ističe profesorka.

Ono što možda može da se zameri, iz pozicije savremenih koncepcija predškolskog vaspitanja i obrazovanja, jeste previše „individualizovan pristup" jer se Montesori metod „najčešće svodi na rad - jedan na jedan", objašnjava ona.

„Možda stavlja malo u stranu tu vršnjačku ulogu u učenju i razvoju deteta", primećuje Miškeljin.

Kritičari Montesori metoda, kako u Srbiji, tako i u svetu, takođe zameraju što u učinionicama vlada „neprirodna tišina" bez dovoljno igračaka i prostora za dečiju maštovitost, kao i da se izraženim individualnim radom deca ne socijalizuju u dovoljnoj meri.

Kler Niderbul, vaspitačica iz Gorton Maunta u Mančesteru - prve Montesori ustanove u Velikoj Britaniji, kaže da u njihovim učionicama zaista vlada mir, ali da je to „zato što deca tako pokazuju visok nivo koncentracije".

„Postoji mnogo društvenih igara jer je Montesori smatrala da sa tri godine dete postaje manje egocentrično i ulazi u društvenu sferu života", dodaje Niderbul.

Marija Montesori je na osnovu svojih zapažanja, verovala da deca žele da se bave „realnim stvarim u stvarnom svetu", pre nego da se pretvaraju.

Takođe je uočila razliku između „istinski kreativne" mašte koja je ukorenjena u stvarnosti i one zasnovane na fantaziji i nestvarnim događajima.

Zbog toga se u Montesori školama naglašava rad sa stvarnim predmetima i situacijama.

Kris Mekgovern iz organizacije Kampanja za pravo obrazovanje (Campaign for Real Education), koja zastupa vrednosti tradicionalnog obrazovanja, smatra da ovaj metod može „dobro da funkcioniše sa mlađom decom", ali da njen uspeh zavisi od „pravilne obuke vaspitača".

„Daleko je to više stukturirano nešto što komenatori i roditelji misle.

Nažalost, termin Montesori se prečesto koristi da zamaskira nestrukturirane aktivnosti koje vaspitača stavljaju u ulogu supervizora ili negovatelja, pre nego mentora."

Materijali za rad

Montesori je razlikovala materijale iz pet područja, odnosno centara koji postoje u ovim vrtićima: materijal za vežbe iz praktičnog života, za razvoj čula, matematiku, jezik i kosmičko obrazovanje.

Većinski su izrađeni od prirodnih materijala, a u zavisnosti od takozvanog centra kome pripadaju, mogu biti razne kutije, daščice, posude, šmirgle, perle, kartice, atlasi, slike, knjige i ostalo.

„Oni moraju da budu dostupni detetu, da podstiču na delovanje, da budu primereni potrebama i sposobnostima deteta, uvek na istom mestu, složen istim redosledom...", navodi Bedrosian.

Vaspitač ima veoma važnu ulogu u Montesori pedagoškom sistemu koja se razlikuje od one njihovih kolega u tradicionalnim školama.

On je pre svega „organizator i vodič, a ne predavač", koji ne sme da povredi „inicijativu, samostalnost i slobodu deteta".

Takođe, njegova uloga je i da individualno radi sa učenikom, bez nametanja načina rada, a ne treba ni da insistira da se ispravljaju greške.

Može da da pomogne, tek ukoliko mu se dete obrati, a poželjno je i da pribavlja i pravi nastavne materijale.

Ne sme da kažnjava, niti da nagrađuje decu.

Iskustva vaspitačice u Srbiji

U Srbiji postoji više vrtića koji primenjuju Montesori pristup.

Uglavnom se ovaj metod kratko praktikuje na samom početku dana - prvih sat i po vremena, dok je ostatak aktivnosti u skladu sa nacionalnim predškolskim vaspitnim i obrazovnim programom Ministarstva prosvete.

U jednom takvom vrtiću u Beogradu je radila 30-godišnja Biljana Jeremić, diplomirana vaspitačica.

Dan počinje tako što deca uzrasta od tri do šest godina sednu u takozvani krug tišine koji je iscrtan na podu, posle čega hodaju po njemu noseći neki predmet u ruci.

„Deca na taj način vežbaju koncentraciju, odnosno početak programa, gde se tišina uvodi na taj način", kaže za BBC na srpskom Jeremić.

Potom sledi odabir materijala koji se nalazi u nekom od pet centara, u skladu sa mogućnostima i sklonostima, po sopstvenom nahođenju.

Materijali su poređani tako da su na policama pri dnu oni koji najviše odgovaraju najmlađoj deci, dok se pri vrhu nalaze oni za starije mališane.

Pošto je jedan od ciljeva međusobno pomaganje dece, stariji mogu da biraju materijale za mlađe i tako im pokažu kako se koriste.

Od trenutka kada deca sednu za sto, uloga vaspitača, kaže Jeremić, svodi se na posmatranje i pokazivanje.

Vaspitač izbegava da govori jer je „tišinu važno održavati", kaže Jeremić, koja je sertifikat za rad sa Montesori materijalima dobila na seminaru..

„Vaspitač sedi sa desne strane deteta i na ličnom primeru mu se pokazuje na koji način se materijal koristi ili ga prosto gleda i podržava", opisuje ona.

Kada dete ne razume kako se neki materijal koristi, vaspitač može tiho da mu objasni, pošto se „druga deca ne smeju ometati".

Materijali se razlikuju u odnosu na centre kojima su namenjeni.

U praktičnom centru se nalaze materijali pomoću kojih deca uče stvari koje će im svakodnevno koristiti - oblačenje, brisanje, postavljanje stola i slično.

„Na primer, na poslužavniku se nalaze dve činije - leva je puna, a desna prazna, i onda deca kašičicom koja se nalazi imeđu činija prebacuju stvari iz pune u praznu, te ih vraćaju u početni položaj, bez presipavanja u suprotnom smeru", objašnjava Jeremić.

Takođe, postoje i ramovi sa tkaninama na kojima se nalaze dugmići i rasjferšlusi, pomoću kojih se deca uče da zakopčavaju i otkopčavaju.

Ogledalca i krpice ih uče „glancanju kružnim pokretima".

Materijalima iz senzorno-perceptivnog centra se uvežbavaju čula.

„Za čulo sluha postoje poređana zvona, pa mališani traže par koji se isto čuje, dok se čulo mirisa vežba karticama i bočicama sa ekstraktima, pa se tako ekstrakt banane uparuje sa karticom na kojoj je ovo voće", kaže Jeremić.

„Ništa se od toga ne forsira, poenta je da deca sama uoče sled stvari", naglašava.

U centru za matematiku, pomoću prilagođenih materijala, deca se uče brojevima, sabiranju i oduzimanju, dok se u jezičkom centru vežba „razvoj govora, pisanje i bogaćenje rečnika".

Najzad, tu je i kosmički centar, za koji Jeremić kaže da je „najobuhvatniji" jer se tu obrađuju geografija, biologija, istorija, astronomija, ekologija, hemija i ostalo.

Jedan od primera iz geografije koji je deci posebno interesantan je pogađanje na kom kontinentu žive pojedine životinje.

U Montesori metodu svaki kontitent je obojen određenom bojom - Evropa u crveno, Afrika u zeleno, Australija sa Okeanijom braon bojom, Azija žutom, Severna Amerika narandžastom, Južna Amerika u roze, a Antarktik belom bojom.

„Na svakoj kartici mora da postoji kontrola greške i ako je crvena Evropa i u Evropi žive lisice, onda iza lisice postoji crveni kružić, pa kada deca lepe, mogu da pogledaju iza ako nisu sigurni da li su dobro izveli", kaže Jeremić.

Dodaje da se to koristi samo kao način provere jer je „bitno da deca materijale koji inciraju nezavistan rad deteta koriste samostalno".

Posle svakog korišćenja materijala, deca ih vraćaju na mesto.

Jeremić kaže da se deci dopada takav način rada, te da im materijali ipak ne bi dosadili, vaspitači moraju da nabavljaju ili izrađuju nove svake godine.

„Par sati Montesorija u državnim vrtićima bi dosta pomoglo"

Anita Blagojević iz Beograda je pre nekoliko godina, preko sestre, koja je po struci logoped, saznala za Montesori program.

„Zainteresovalo me je i rekla sam da bih jednog dana kada budem imala dete - što se obistinilo pre godinu i po dana - volela da se ono razvija na način kako Montesori radi", govori za BBC na srpskom ova 34-godišnjakinja.

Kaže da je bila u kontaktu i sa dve porodice čija su deca pohađala Montesori vrtiće, a kasnije i osnovne škole, i koji su tada imali samo reči hvale za ovaj program.

Montesori ju je privukao jer takav „pedagoški pristup nije uobičajan", a smatra i da je, ne umanjujući njegovu vrednost, „bolji od tradicionalnog sa kojim se susrećemo".

Takođe joj se dopada što Montesori metod pruža mogućnost razvoja detetove individue u potpunosti, kao i „emocionalne inteligencije".

„Potenciraju i otpornost, kao i da dete postane svesno grešaka, koje nisu tragedija ako se dese, i da mogu da se isprave", dodaje Blagojević, diplomirana inženjerka ekologije.

Želja joj je da ćerku upiše u privatni vrtić koji radi po Montesori programu, ali još nije sigurna, jer su ti vrtići, kaže, skuplji od ostalih.

„Meni bi bilo mnogo lakše i bolje ako bi u okviru naših, državnih vrtića uveli Montesori program.

„Ne mora svih osam sati, ali da imamo i po par sati u državnim vrtićima, mislim da bi dosta pomoglo", zaključuje Blagojević.

Montesori u Srbiji

U Srbiji se za Montesori metod prvi put čulo 1934. godine, kada je izdata brošura Vere Štajn-Erlih ,,Metoda Montesori u školi".

Međutim, tek sredinom 1990-tih u Srbiji počinju da se otvaraju prvi privatni vrtići koji primenjuju Montesori metod.

Prateći reformske procese obrazovanja u Evropi, u Srbiji je 1996. godine definisana Nacionalna humanistička koncepcija predškolskog vaspitanja i obrazovanja, čime je započet proces uvođenja i razvijanja Montesori sistema.

Prvi korak uvođenja Montesori programa u državne obrazovno-vaspitne institucije bio je 2003. godine kada je u okviru predškolske ustanove ,,Naša radost" u Subotici otvoren vrtić ,,Neven".

Na adresi ovog vrtića osnovano je Montesori društvo Srbije 2004. godine.

Ovo društvo radi na „popularizaciji ideje Marije Montesori sa decom predškolskog i školskog uzrasta", a organizuje i „edukacije za Montesori pedagoge", seminare i stručne skupove.

Bedrosian kaže da je danas u Srbiji „sve veće interesovanje za Montesori obrazovanje", posebno „pedagoga i roditelja" u okviru predškolskog obrazovanja.

Danas u Srbiji postoji nekoliko vrtića u kojima se delimično koristi Montesori metod, dok od 2012. godine postoji i Montesori osnovna škola u Beogradu.

Marija Montesori - od posvećene lekarke do cenjene pedagoškinje

Rođena je 31. avgusta 1870. godine u italijanskom gradiću Kjaravale, u blizini Ankone.

Diplomirala je medicinu 1896. godine i tako postala jedna od prvih žena doktora medicine u Italiji.

Naredne godine je počela da volontira na psihijatrijskoj klinici gde je radila sa grupom dece sa smetnjama u razvoju i razvija ideju o budućoj metodi i materijalima koje će koristiti.

Prvo obdanište, ,,Dečju kuću" (Casa dei Bambini), za decu iz siromašnog predgrađa Rima uzrasta od dve do šest godina, otvara 6. januara 1907. godine.

Prvu knjigu, koja je u kasnijoj verziji nazvana Otkriće deteta napisala je 1909. godine. Knjiga je prevedena na dvadesetak jezika.

Iste godine pokrenula je i prvi kurs za učitelje.

Među najznačajnijim knjigama koje je objavila su Priručnik doktorke Montesori, Upijajući um, Od detinjstva do adolescencije i Dete: tajna detinjstva.

Zajedno sa sinom Marijom je 1929. godine osnovala je Međunarodnu Montesori asocijaciju (The Association Montessori Internationale - AMI) u Berlinu, koju pet godina kasnije seli u Amsterdam gde se i danas nalazi.

Marija Montesori je tri puta nominovana za Nobelovu nagradu za mir, a 1949. godine je dobila orden Legije časti u Francuskoj.

Zapamćena je i kao borkinja za mir u svetu, ženska i prava deteta.

Umrla je u Holandiji 1952. godine, u 81. godini.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

(BBC News, 01.06.2021)