Samoća

Samoća poput kiše stiže. S mora i daljnjih ravnica se diže u susret večeru, i sve je bliže nebesima, gde lebdi odvajkada. I tek s nebesa na gradove pada. Pada u sate polumračne, kada ulica svaka k jutru se okreće, kad tela koja tražila su dugo, odvajaju se, jer ništa naći neće: kad ljudi koji mrze jedno drugo moraju skupa da spavaju noću: tad rečne struje odnose samoću…