Melem

Ila je uhvatila jedan od crvenih letaka koji su se rasuli na sve strane. Sricala je u sebi crna, masna slova. Pomerala je usne, a da toga nije bila svesna. „…pola časa“, šapnula je na kraju, a onda zgužvala hartiju. Čula je da se Mevin približava. Vukao je desnu nogu i teško disao. „Šta je to?“, pitao je. Nije znao da čita, ali je pretpostavio da je u pitanju nešto važno. Bitne stvari su uvek crvene boje. „Ništa“, odgovorila je, „Gluposti. Propaganda“. Glas joj je