Маслачак у који треба дунути
Данас 18.01.2021 | Пише: Јасмина Топић
Архипелаг магазин Привремени боравак на много различитих начина описује несталност места и потраге у лирском субјекту књиге, некада је то очигледно измештање реалним боравцима у различитим градовима (Кремс, Берлин, Мелбурн) или местима (у вези са јадранском топографијом: Ровињ, Сућурај, Стариград, Вела Лука, Корчула итд.), а некада је онај осећај вечитог номадства који писца смешта у познате Андрићевске дефиниције „сумњивог лица“, „путника без пасоша у сумраку“ итд. из есеја „Разговор с Гојом“.
Требало би да имплицира на вечиту потрагу за сопственим битком и сврхом, као и да указује на место уметника у свету, његову (не)видљивост и однос према стварности и доживљајима. У једном тренутку у књизи, место измештања постаје и родни град, из ког се узалудно изнова одлази (песма „Упути јој поздрав, Александрији која одлази“), иако уме да буде и место сусрета с путницима из далека (песма „Новембар је месец труљења“) само да би се све распало у белину у
