Целе породице долазе на панчевачко гробље да се хране: Нема дана да нису гости на последњем испраћају, мора да се једе

Туга... Празан стомак натера човека на свакакво сналажење. Најбоља илустрација те истине видљива је широм панчевачких гробаља, на којима се редовно храни десетак невољника. Кажу, смештај још и имају, а да се једе мора сваки дан. Зато су и редовни корисници оваквих "народних кухиња" и на седмодневним, шестомесечним и годишњим парастосима упокојенима. Тако нема дана да нису гости на последњем испраћају, највише на овдашњем Старом православниом гробљу, када