Корона вирус и чула мириса и укуса: Паросмија - „Откад сам имала Ковид, храна ме тера на повраћање“

Многи људи који су прележали корону кажу да им неке ствари и храна не миришу онако како су навикли - често им је храна одвратна. Један Енглез не зна како му мирише ћерка, рођена у марту 2020.

BBC News 03.02.2021 | Кирсти Бруер - ББЦ Њуз

Clare Freer, when eating out was a pleasure — Клер Фрир, док је још уживала у храни и вину

Многи људи са Ковидом-19 привремено изгубе чуло мириса.

Кад се опораве, оно им се обично врати - али неке ствари почну да миришу другачије, а ствари које би требало да миришу лепо, као што су храна, сапун и њихови ближњи, имају одбојан мирис.

Број људи с овим стањем, познатим као паросмија, у сталном је порасту, али научници нису сигурни зашто се то дешава или како га излечити.

Клер Фрир заврши у сузама сваки пут кад покуша да скува нешто за своју четворочлану породицу.

„Позли ми се од мириса. Смрад трулежи испуни кућу чим укључим рерну и то постане неиздрживо&qуот;, каже она.

Ова 47-годишњакиња из Сатон Колдфилда, на ободима Бирмингема, живи са паросмијом већ седам месеци и због ње су јој многи свакодневни мириси постали одвратни.

Црни лук, кафа, месо, воће, алкохол, паста за зубе, средства за чишћење и парфем нагоне је на повраћање.

Вода са чесме има исти ефекат (мада не и филтрирана), што јој отежава прање.

„Не могу више ни да пољубим партнера&qуот;, каже она.

Клер се заразила корона вирусом у марту прошле године и, попут многих, као последица тога изгубила је чуло мириса.

Оно јој се кратко вратило у мају, али је у јуну почела да одбија омиљену храну за понети зато што је смрдела на устајали парфем, а сваки пут кад би нешто ставила у рерну, почела би да осећа агресивни мирис хемикалија или нечег загорелог.

Од лета живи на хлебу и сиру зато што само то може да поднесе.

„Немам енергије и све ме боли&qуот;, каже она.

То је утицало на њу и емоционално; каже да већину дана само плаче.

„Иако аносмија није била пријатна, и даље сам могла да живим по старом и да наставим да једем и пијем&qуот;, каже Клер.

„Живела бих с тим заувек, не размишљајући, ако би то значило да могу да се решим паросмије.&qуот;

Clare enjoying a pamper day with her eldest daughter - perfume now smells revolting to her — Клер је уживала у дотеривању са старијом ћерком - парфем јој је сада одбојан

Клерин лекар опште праске каже да се још никад није срео са њеним стањем.

Уплашена и избезумљена, окренула се интернету у потрази за одговорима и пронашла Фејсбук групу са 6.000 чланова коју је отворила добротворна организација са губитак чула мириса Ебсент.

Скоро сви су кренули са аносмијом која је проистекла из Ковида-19 и на крају завршили са паросмијом.

„Уобичајени описи за различите мирисе паросмије подразумевају: смрт, трулеж, покварено месо, фекалије&qуот;, каже оснивачица Ебсента Криси Кели, која је отворила ову Фејсбук групу у јуну након онога што описује као „плимним таласом&qуот; случајева паросмије услед Ковида -19.

Људи су користили изразе као што су „воћна канализација&qуот;, „топло сквашено смеће&qуот; и „устајали мокри пас&qуот;.

Често се муче да опишу мирисе зато што они не личе ни на шта са чим су се сусрели до сада и уместо тога бирају речи које одражавају њихово гађење.

Око 65 одсто људи са корона вирусом изгуби чуло мириса и укуса, а процењује се да око 10 одсто њих доживи „квалитативну дисфункцију мириса&qуот;, што значи паросмију или друго стање, фантосмију, кад осећате мирис нечега чега нема.

Ако је то истина, 6,5 милиона од 100 милиона људи који су имали Ковид-19 широм света можда сада пати од паросмије дуготрајног Ковида.

Докторка Џејн Паркер, научница за мирисе са Универзитета у Редингу, проучавала је паросмију још пре него што је избила пандемија, док је то још било веома ретко стање.

Једна од теорија о пореклу језивих мириса које осећају људи са паросмијом јесте да они осећају само нека од агресивнијих једињења које садржи дата супстанца, а да они горе миришу кад су изоловани.

Њихов интензитет можда је чак и појачан.

На пример, кафа садржи једињења сумпора која миришу добро у комбинацији са свим другим молекулима који кафи дају њену заокружену и пријатну арому, али не и кад се осете појединачно.

Радећи се великим бројем људи из Ебсентове Фејсбук групе за паросмију, Паркер и њен тим открили су да месо, црни и бели лук, и чоколада рутински изазивају лошу реакцију, заједно са кафом, поврћем, воћем, водом са чесме и вином.

Већина других ствари мирише лоше неким добровољцима, а ништа им не мирише добро „сем можда бадема и трешње&qуот;.

Они, и други са паросмијом, стално на исти начин описују неколицину ружних мириса, међу којима један који је хемијски и димљен, један који је слаткаст и мучан, и трећи који је „налик повраћки&qуот;.

Истраживање Паркерове показало је и да лоши мириси остану са паросмичарима, како се они називају, необично дуго.

Код већине људи мирис кафе ће им се задржати у ноздрвама неколико секунди.

Код паросмичара може да им се задржи сатима, чак и данима.

Савети за излажење на крај са паросмијом:

Једите хладну или храну собне температуре
Избегавајте пржену храну, печено месо, црни и бели лук, јаја, кафу и чоколаду, која су нека од најгорих храна за паросмичаре
Пробајте бљутаву храну као што је пиринач, нудле, нетостирани хлеб, поврће скувано на пари и обичан јогурт
Уколико вам се храна враћа, размислите о протеинским шејковима без укуса

Извор: АбСцент

Бари Смит, британски шеф Глобалног конзорцијума за хемо-чулна истраживања, каже да је друго шокантно откриће било оно што назива аспектом паросмије „лепо је лоше, лоше је лепо&qуот;.

„За неке људе, пелене и мириси из купатила постали су пријатни - чак су им пружили и неко задовољство&qуот;, каже он.

„То је као да им људски отпад сада мирише као храна, а храна сада мирише као људски отпад.&qуот;

И шта онда изазива паросмију?

Најчешћа хипотеза је да потиче од оштећења нервних влакана која преносе сигнале од рецептора у носу до терминала (гломерули) булбуса за мирисе у мозгу.

Кад они крену поново да срастају - било да је оштећење изазвала саобраћајна несрећа или вирална или бактеријска инфекција - сматра се да се влакна везују за погрешни терминал, каже Паркер.

„Нашли су се у погрешној соби за састанке!

„То се назива погрешним преспајањем жица и значи да мозак не препознаје мирис и можда је програмиран да мисли да је то нешто опасно.&qуот;

Теорија је да ће у већини случајева мозак временом кориговати проблем, али Паркер не жели да каже колико ће то потрајати.

„Зато што је толико мало људи имало паросмију пре Ковида-19, она није била превише проучавана и већина људи није била свесна шта је то, тако да немамо историјске податке.

„А немамо податке ни за Ковид-19, зато што би за то могле да буду потребне године&qуот;, каже она.

Поред чекања да се мозак прилагоди, нема другог лека, мада Ебсент верује да би „обучавање за мирисе&qуот; могло да помогне.

То се састоји од редовног мирисања избора есенцијалних уља једног за другим, мислећи истовремено на биљке из којих су извучена.

Клер Фрир је почела то да ради и каже да су лимун, еукалиптус и каранфилић почели благо да миришу како би требало, али да не може да намирише ружу.

Неки паросмичари су увели властиту исхрану, да би им живот с овим стањем постао иоле подношљивији.

Две сестре, Кирсти (20) и Лора (18) из Килија примениле су овај приступ, мада је морало да прође одређено време док нису схватиле како то да раде, а да истовремено живе усклађено са родитељима.

Сестре су једном приликом морале да се растрче по кући и поотварају прозоре, кад су им се родитељи вратили са фиш-енд-чипсом, „зато што је мирис био напросто грозан&qуот;, каже Лора.

Њихови родитељи, с друге стране, већ су се били уморили од љутих зачина које су сестре користиле у кувању, да би маскирале непријатне мирисе и да би себи пружиле наговештај било каквог укуса.

Kirstie (right) and Laura having a pub lunch on Laura's birthday - Laura was unable to eat her nut roast — Кирсти (десно) и Лора на Лорином 18. рођендану - Лора није могла да једе своје вегетаријанско печење с орасима

„Неки људи нам говоре да само стиснемо зубе и ипак поједемо ту храну. Ми се трудимо, али веома је тешко јести храну која има укус као да је покварена&qуот;, каже Кирсти.

„А онда наредна три дана морам да живим са тим мирисом који се осећа у мом зноју.

„То је један од најнепријатнијих мириса и стално се осећам прљаво.&qуот;

Сада су схватиле да им најбољи укус има храна заснована на биљу и уживају у јелу као што су болоњез од сочива и рижото са мускатном тиквицом.

„Месо је велики окидач који се сада трудимо да избегавамо.

„Проналажење нових рецепата у којима уживамо умногоме је олакшало излажење на крај с овим&qуот;, каже Кирсти.

„Морале смо да се прилагодимо и да изменимо наш ментални склоп зато што смо свесне да бисмо потенцијално могле да живимо с овим годинама и годинама.&qуот;

Губитак мириса може негативно да утиче на психичко стање

Џејн Паркер истиче да је губитак чула мириса прилично ниско на листи приоритета оних који се боре са пандемијом, али она и Бари Смит кажу да то често утиче на ментално здравље и квалитет живота.

„Тек кад изгубите чуло мириса схватите колико је оно било саставни део ткања вашег свакодневног искуства&qуот;, каже Смит.

Повезивање међу људима, задовољство и успомене су везани за мирисе, истиче он.

„Они кажу да се осећају одсечено од свог окружења, отуђено. Не проналазе више никакво задовољство у једењу и губе ту умирујућу блискост кад можете да намиришете људе које волите.&qуот;

И док Клер Фрир каже да јој недостају дани кад јој се допадао мирис њеног мужа кад изађе из туша, 41-годишњи Џастин Хард из Челтенхема никад није осетио мирис ћерке рођене у марту 2020. године.

Џастин није ишао на коњички фестивал одржан у Челтенхему истог месеца, али познаје људе који јесу, и заразио се вирусом недуго после тога, изгубивши чуло и укуса и мириса.

Делимично му се вратило у јулу, али онда је кафа почела да му мирише чудно - и врло брзо су се ствари погоршале.

„Готово сви мириси су ми постали страни&qуот;, каже он.

„Јаја ми се физички гаде и не могу да уживам у пиву или вину јер имају укус који просто зовем Ковид.&qуот;

Као и Кирсти и Лора, открио је да су му нека јела без меса јестива, укључујући кари са поврћем, али више неће одлазити у пивнице, док год буде трајала његова паросмија, и неће јести пржени доручак.

„Сав тај луксуз који узимамо здраво за готово нестао је откако сам имао Ковид. Осећам се сломљено и као да више нисам онај стари ја.&qуот;