Još zagušljivije svitanje

Na prozoru je vašem golub Gukao danu. A niz oluk, Kao rukavi mokri, s bolom Klonule grane. Prašnjavim tragom, polugoli, Išli su oblaci u stroju, Na orošenoj tezgi dugo Uljuljkujući pesmom tugu, Bojim se – moju. I molio sam: neka stanu. I činilo se: čuče. A osvit siv, ko spor u granju, Ko govor mrtve kuće. Prizivao sam prisni čas Kad iza prozora kod vas, Ko glečer što se topi, Sa stalka lavor pusti glas I, dok se roni pesme breg, Na vreli obraz brizne mlaz I celo