Књижевност: Зашто жене објављују дела под мушким именима
Од Џорџ Елиот, преко сестара Бронте до Џ. К. Роулинг, списатељице се често одлучују да објаве књижевна дела под мушким или родно амбивалентним псеудонијумом. Дошло је време да срушимо мит о томе зашто се жене одлучују на такав корак.
Шта се крије иза псеудонима?
Много патријархалног угњетавања, ако је веровати скорашњем издавачком подухвату.
Да би прославио 25 година постојања „Женске награде за прозу&qуот;, један од спонзора (Бејлиз) покренуо је кампању Вратите јој име: 25 дела жена које су објављиване под мушким именом сада је представљено под њиховим „правим&qуот;.
- Ког је пола НИН-ова награда
- Кад проговоре жене из Одисеје и Илијаде, откривамо потпуно нови свет
- Интервју петком: „Не желим да се осећам као уљез“
Слоган је гласио: „Коначно списатељицама враћамо заслуге које им припадају&qуот;.
Била је то лепа идеја, а све што скреће пажњу на шири избор списатељица током историје увек је добро дошло.
Али хештег #РецлаимХерНаме брзо је изазвао велико незадовољство на интернету, људи који су били згрожени тиме како је један феминистички пројекат заправо поништио свесне одлуке жена које је наводно требало да велича.
Јер псеудоним је компликована ствар: иако може да се користи да би се избегла родна очекивања, он може да буде и начин да се задржи анонимност, обликује јавна личност или алтер его, изрази квир идентитет из стварног живота и да се буде у складу са - или избегне - очекивање расног наслеђа.
Зашто се списатељице одлучују да објаве књигу под мушким именом?
Кампања није превише себи помогла ни чињењем бројних неспретних грешака и запањујућих избора.
Омашком су илустровали биографу Франсис Ролин Випер о аболиционисти Мартину Р. Дилејнију сликом Фредерика Дагласа.
Приписивање једне приче кинеско-енглеској списатељици Идит Мод Итон критиковао је једини академик који је уопште сугерисао да ју је она можда написала, зато што је то и даље спекулација - плус „повратили&qуот; су Итонино име по рођењу уместо њено женско кантонско име које је и те како намерно изабрала да би објављивала под њим: Суи Син Фар.
Н.К. Јемсин, која иницијале користи како би се разликовали њен академски рад и проза - нема, дакле, никакве везе са родом - замољена је да донира причу бесплатно. Зато што је неплаћање жена сјајан феминизам.
И иако је пројекат назван Вратите јој име, чак им ни то није пошло за руком: име песникиње Катарине Бредли написано је погрешно.
Али иза јавног незадовољства крило се заправо опште засићење митовима какве такви пројекти продубљују: да су током историје жене имале проблема да објаве књиге, да су могле да остваре успех само кријући се иза мушког имена и да их разоткривање њиховог „правог&qуот; имена изводи на светлост дана.
Има случајева где би то могло да буде истина - у различита времена, у различитим земљама, и код жена различитих раса и различитог класног порекла, сексизам је апсолутно допринео њиховој мукотрпној борби да им се чује глас.
Чак и најуспешнија списатељица овог века, Џ.К. Роулинг, употребила је родно неутрално име да би била сигурна да ће се књиге о Харију Потеру допасти читаоцима и међу дечацима, а затим је узела псеудоним Роберт Галбрајт како би анонимно писала криминалистичку прозу.
Буктјубери и букстаграмери
Али чак и тај један савремени пример разоткрива колико је ово питање трновито: до избора Роулинг није дошло само због сексизма, већ и из жеље за анонимношћу и стварањем новог идентитета.
А то је скоро увек случај - одговор је ретко тако једноставан да би гласио како лош сексизам спутава добру жену.
Да све буде још чудније, претпоставком да заправо јесте тако заправо продубљујете нејасну, недоследну представу да је током историје само шачица жена успевала да се пробије и то урадила тако што се представљала као мушкарци - сетите се само Џорџ Елиот и сестара Бронте.
За то је делимично крив наш образовни систем: традиционални канон, који су створили мушкарци, углавном се усредсређивао на мушкарце од зачетка романа у 18. веку.
„А ви заправо имате гомилу списатељица које су невероватно важне за успон романа&qуот;, истиче докторка Сем Херст, ванредна предавачица и домаћин бесплатних онлајн часова „Романсирање готског романа&qуот;.
„Репродукујући те наративе - да жене нису могле да објављују уколико нису имале мушки псеудоним - потпуно бришете постојање свих осталих жена. Ви продубљујете тај невероватно патријархални и мизогини доживљај канона&qуот;.
Жене су у 18. и 19. веку објављивале анонимно, псеудонимно и под властитим именима.
Кад је нешто „написала жена&qуот;, то је заправо почело боље да се продаје, до те мере да су мушки аутори кренули то да присвајају.
Према истраживању академика Џејмса Рејвена, скоро трећина романа објављених 1785. године, на пример, тврдило је да их је „написала жена&qуот;.
Иако таква анонимност значи да је тешко знати колико су тачно писаца заправо били мушкарци, сматра се да су се неки свесно одлучивали за етикету „написала жена&qуот; као гаранцију добре продаваности: женско ауторство помогло је да се наговести да ће тема одговарати читатељкама, а жене су чиниле већи део тржишта куповине романа.
„Продубљивање лењих теорија&qуот;
Игнорисање успеха жена у овој ери повезано је са питањем жанра.
Крајем 18. и почетком 19. века, готски роман био је невиђено популаран и у великој мери се везивао за жене.
Списатељице су доминирале овом облашћу, након што је Ен Редклиф добила рекордни предујам са Тајнама Удолфа, романом који је доштампаван више пута.
Она је била једна од небројено много „женских пискарала&qуот; која су зарађивала за живот на тај начин - имате још и Мери Робинсон, Клару Рив, Шарлот Дакре, Елајзу Парсонс, Шарлот Смит и, наравно, Мери Шели.
Ту свакако има сексизма: роман, било да су га написали мушкарци или жене, често се доживљавао као фриволан - а готски роман поготово није уважаван зато што је био неумерен и служио је као разбибрига за читатељке.
Та веза жанра са женама истовремено је произвела то неуважавање и била производ тог неуважавања, тврди Херст.
Такво ниподаштавање из тога времена пренело се и на стварање канона: „Један од разлога зашто толико много причамо о мушкарцима као централним за историју романа јесте што потпуно игноришемо готске романе&qуот;, додаје она.
Од седамдесетих година прошлог века, академици и издавачи улагали су огроман напор да поново пронађу списатељице, од Елајзе Хејвуд преко Френсис Барни до Маргарет Олифант - због чега продубљивање лењих митова да није било жена које су писале под властитим именом толико одмаже данас, читавих пола века касније.
Ипак, Херст признаје да је, преласком у 19. век, било списатељица које су усвајањем мушких псеудонима желеле да се дистанцирају од популистичких „треш&qуот; романа.
Џорџ Елиот је једно од имена за којим би многи одмах посегнули као доказ да је жена била „присиљена&qуот; да објављује као мушкарац да би била схваћена озбиљно.
Али испрва, сугерише Розмери Боденхајмер, биографкиња Елиот и професорка емеритус са Бостонског колеџа, она је желела анонимност због необичног статуса своје везе.
Елиот је 1854. године побегла у Немачку са Џорџом Хенријем Луесом, који је био у отвореном браку са другом женом.
Елиот је одабрала псеудоним зато што је желела да њен рад буде оцењиван без утицаја „сексуалног скандала&qуот; који је доносио њен статус „пале жене&qуот;.
Али, истиче Боденхајмер, постојали су и много прозаичнији разлози.
- Поезија на дијалекту као мелем за време епидемије корона вируса
- Дикенсова писма откривају како је изгледао живот генија
Чак се и сама Елиот бринула да не пише довољно добро - а псеудоним је одавно служио као механизам за очување образа.
Плус, био је то обичај на који је већ навикла: док је радила као новинарка, њени чланци су често били објављивани анонимно или под псеудонимом.
Такође, не смемо заборавити - као и у случају многих других ауторки из кампање Вратите јој име - идентитет Елиот ускоро је постао општепозната ствар.
Њен роман првенац Адам Бид био је толики хит да је врло брзо морала да оповргава туђа лажна присвајања ауторства над њим. Зашто се онда и даље држала имена Елиот?
„Псеудоним је сада постао јавни бренд, баш као и саставни део њеног списатељског самопоуздања&qуот;, сугерише Боденхајмер.
Осим тога, у које име би га променила?
Проблем са жељом било ког учењака да 'врати' име ауторке лежи у томе да се имена жена често мењају у браку.
У случају Елиот, ово се додатно усложнило њеним властитим прчкањем: крштена је као Мери Ен Еванс, потом га је променила у Мери Ен Еванс (другачије писано, од 1837. године), Мериен Еванс (од 1851.), Мериен Еванс Луес (од 1854.) и Мери Ен Крос (1880.).
Свака промена „означавала је неку промену у њеном животу&qуот;, каже Боденхајмер, сугеришући да је преобликовање њених имена за Елиот имало симболичко значење.
Поновно објављивање Мидлмарча - написаног 1871. године - под именом „Мери Ен Еванс&qуот;, стога, везује њену зрелу прозу за њену младост.
„У ствари мислим да би она тиме била ужаснута&qуот;, каже Боденхајмер. „'Мери Ен' ми звучи као да је шаљемо назад у њено спутавано девојаштво, пре него што је уопште имала било какву представу да би једном могла да постане списатељица.&qуот;
Стварање нових идентитета
И гомила других ауторки би могла да се успротиви „слању назад у девојаштво&qуот; из једног другог разлога: мушки псеудоним можда је интимно повезан са њиховим квир идентитетом.
Узмите на пример Вернон Ли, рођену као Вајолет Пеџет, списатељицу прича о духовима, културолошких критика и пацифистичких полемика.
Отворено лезбејка - макар у оквиру њених естетичарских кругова - имала је љубавне везе са списатељицама А. Мери Ф. Робинсон, Клементином „Кит&qуот; Анструтер-Томсон и Ејми Ливи.
Шта је покрет #МеТоо донео женама у Србији?
Ли је 1875. године написала да је њен псеудоним „имао предност по томе што није недвосмислено указивао на то да ли је писац мушко или женско&qуот;.
„Тај осећај ослобођености од рода, ослобођености од пола, у периоду кад су те категорије биле врло фиксне у главама људи, била јој је веома важна&qуот;, каже др Ана Парехо Вадиљо, професорка викторијанске књижевности на Биркбеку.
За разлику од оних који су користили псеудоним да сакрију властити идентитет, Ли га је користила да би створила нови: користила је име Вернон Ли у свим аспектима живота, одбијајући родну бинарност и касније експериментишући са андрогиним хаљинама.
Овде заправо ни не постоји псеудоним, истиче Вадиљо: „Сви су знали да је она жена - мада се за њу често говорило да има 'мушки' интелект.&qуот;
Чак и њене љубавнице су је звале Вернон, а не Вајолет.
Осмишљавање „Вернона Лија&qуот; је, стога, креативни чин сам по себи, њен ауторски идентитет помешан са њеним идентитетом квир жене. „Коришћење имена Вајолет Пеџет данас заправо је начин да се поврати њено име бришући њен квирнес&qуот;, каже Вадиљо.
Упечатљиво је да Ли није усамљена у овоме: крајем 19. и почетком 20. века, имамо неколико квир списатељица које су се играле са скраћивањем, мењањем или неутралисањем властитих имена: Редклиф Хол, Жорж Санд, Вита-Саквил Вест (која је објављивала само као 'В'), ХД, Колет.
Још један лезбејски пар из Викторијанског доба - Кетрин Бредли и Идит Купер, такође тетка и сестричина - отишле су још даље: објављивале су заједничке радове под именом „Мајкл Филд&qуот;.
Још једном, границе између уметности и живота показале су се веома флуидним.
„Оне су постале Мајкл Филд&qуот;, каже Вадиљо. „Њихови пријатељи би им писали са 'Драги Мајкл' [за Бредли] или 'Драги Филд' [за Купер], или 'Волео бих да позовем Мајкла Филда на своју прославу…'&qуот;
Измишљање тог лика можда је напросто било забавније од онога што допуштају наративи о угњетаваним женама.
Њих две су константно давале надимке једна другој - Бредли је била „Симиорг&qуот; и „Премудра птица&qуот;, док је Купер била позната као „Маца&qуот;, а касније „Хенри&qуот;.
„Имена су пружала могућности и слободе, била су простор за инвенцију&qуот;, инсистира Вадиљо. „Креирати властито ауторство је била умешност.&qуот;
Прича каже да је њихово писање схватано озбиљно све док песник Роберт Браунинг није обелоданио истину у штампи.
Реалност је била мање симпатична: реакција јавног одбацивања била је „углавном усмерена против колаборативне природе њиховог односа, као и чињенице да су она тетка и сестричина&qуот;, каже Вадиљо. „Нема ничег сличног у историји књижевности.&qуот;
Поезија је и даље била опчињена идејом појединачног, обично мушког, генија - колаборативна, међугенерацијска женска лирика била је, искрено, малко превише.
На избор псеудонима може да утиче и боја коже ауторке.
Претпоставка би могла да буде да су псеудоними били нужни како би списатељице обојене коже лакше прошле као белци да би биле објављене - међутим, пример Ен Петри, афро-америчке списатељице чија је кратка прича „Мари из Клуба Колиба&qуот; објављена под псеудонимом „Арнолд Петри&qуот; 1939. године (и увршћена у „Вратите јој име&qуот;), открива сасвим другачију причу.
За почетак, још једном на делу видимо обичну људску срамежљивост.
„Имајући у виду њен рани живот као веома повучене особе, псеудоним 'Арнолд Петри' употребила је да избегне нежељену или претерану позорност пријатеља и познаника&qуот;, објашњава Џин Џерет, професор енглеског на Њујоршком универзитету.
Међутим, Петри је објављујући приче стекла довољно самопоуздања да је, у време објављивања романа првенца Улица 1946. године, већ научила да „ужива у слави&qуот; и објављује под властитим именом.
А каква је то само слава била: Улица је постала сензација, први роман једне Афро-Американке који се продао у више од милион примерака.
Иако би било наивно помислити да бити жена обојене коже није представљало поприличан изазов за једног писца 1940-тих, то није нужно штетило њиховом комерцијалном потенцијалу - и заиста, Џерет сугерише да су књиге које су писали афро-амерички аутори „инспирисале читаоце да озбиљно схвате њихове књижевне описе расних односа&qуот;.
Али он истиче и да је коришћење псеудонима или анонимно објављивање негде у то време за црне мушкарце и жене у САД било „много чешће него што су људи данас свесни&qуот;.
„Афро-амерички писци који су били славни, под њиховим властитим именима, по продаваној или критички прихваћеној књижевности - од Пола Лоренса Данбара и Полине Хопкинс крајем 19. века, до Џејмса Велдона Џонсона и Ленгстона Хјуза у раном и средњем 20. веку - писали су приче под псеудонимима&qуот;, објашњава Џерет.
Ствар је само у томе да је поента била мање у скривању идентитета, а више у његовом допуњавању.
Још једном, ту је кључан жанр.
Писци су користили права имена за „озбиљну&qуот; књижевност, од које се очекивало да одражава афро-америчко искуство и проучава расизам - истовремено отварајући могућности, али и сужавајући претпоставку о томе каква дела би они могли да произведу.
- „Зашто ћутите&qуот;: Две славне књижевнице из Белорусије и Русије против Лукашенка и Путина
- Случај Десанке Максимовић: Твитер помиловање и друге рупе у програму
И зато су они често узимали псеудониме да би зарадили новац пишући популарну прозу.
„Мари из Клуба Колибе&qуот; добар је пример за то: као запаљиви љубавни трилер, ова прича је објављена у тиражном листу, са све илустрацијама.
То је раздвајање које виђамо и дан-данас - мада, иронично, кад је у питању жанровска проза, најновији тренд је да мушки аутори објављују под родно-неутралним псеудонимима.
Или макар под иницијалима који читаоцима пружају могућност да сами донесу властите претпоставке: погледајте само писце кримића и трилера као што су С.К. Тремејн (Шон Томас), Рајли Сејгер (Тод Ритер), С.Џ. Вотсон (Стив Вотсон) и Џ.П. Дилејни (Тони Стронг).
Сматра се да жене данас чине и до 80 одсто тржишта куповине свих књига - ова статистика важи чак и за кримиће - а верује се да је родно неутрално име у том смислу атрактивније.
Списатељице су можда током историје имале бројне и фантастично разнолике разлоге за објављивање под мушким псеудонимом - али данас, ако се претпостави да је вашу књигу „написала жена&qуот;, баш као и некада у случају готских романа, то би заправо могло да вам буде од користи.
Само немојте да тврдите да је то историјски преседан.
Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук
(ББЦ Невс, 02.18.2021)
Трамп у Британији: Церемонија у замку Виндзор, у центру Лондона протест
Поруке које је осумњичени за убиство Чарлија Кирка разменио са цимером
Одлазак Дејана Миловановића, 'бомбардера' Звезде: „Оно што је он имао у нози, то је било немогуће"
Руска служба: 'Европска унија спрема 'Мајдан' у Србији'; Брисел: 'То није тачно'
