Холивуд и филм: Да ли је Том Хенкс део изумируће сорте истинских филмских звезда
Са репутацијом човека који је и у приватном животу пријатан баш као што је и на филму, Хенкс је остарио у праву очинску, седобраду појаву са улогама које му и приличе.
У новом филму Вести из света (Невс Оф тхе Ворлд), глумац успева да потврди статус ултимативног оца на филму.
Али да ли ова вољена холивудска звезда такође представља и крај једне парадигме, пита се Кристина Њуленд.
Са 64 године и у петој деценији на великим платнима, Том Хенкс се скрасио у улози филмске звезде за којег можемо да кажемо да је претплаћен за улоге оца.
Са репутацијом човека који је и у приватном животу пријатан баш као што је и на филму, Хенкс је остарио у праву очинску, седобраду појаву са улогама које му и приличе.
Његова два последња филма су прошлогодишњи Грејхаунд, трилер са тематиком из Другог светског рата који је Хенкс и написао, као и актуелни Вести из света, вестерн смештен у године после Грађанског рата, који је режирао Пол Грингрес и који се може погледати на Нетфликсу.
- О људскости у дубоком, мрачном свемиру: Зашто су Звездане стазе и даље тако популарне
- Зашто у филму „Казабланка&qуот; има толико славних цитата
- Зашто је Кум 3 био толико омражен
У овом филму, Хенкс је ветеран који крстари беспућима Тексаса у време периода реконструкције након Грађанског рата.
Он наилази на изгубљену белу девојчицу (Хелена Зенгел) која прича језик Кајова и преузима обавезу да крене на опасно путовање не би ли пронашао породицу сирочета.
Хенкс води девојчицу у сигурност - у почетку грубо, а потом и уз нагле изливе емоција који само појачавају његову почетну резервисаност.
Он нас још једном подсећа, и то буквално, да је он, у ствари, ултимативни отац.
- Том Хенкс писао дечаку по имену Корона који каже да га малтретирају
- Како изгледа снимање филмова у време корона вируса
- Шта се крије испод песка „Дине&qуот; - прича која је променила свет
Остареле филмске звезде
Истина, „отац&qуот; је одредница коју бисмо могли да наденемо - макар у контексту година - многим највећим холивудским мушким звездама.
Последњих година доста се говори о непостојању озбиљне, младе звезде са моћним потенцијалом у мејнстрим Холивуду.
Талентоване глумце можете да пронађете свуда, али Филмске Звезде - са великим Ф и великим З - су нешто сасвим другачије.
То су они са изграђеним персонама, са пољем силе које увлачи публику у њихову орбиту.
Они имају добар смисао за хумор једног Двејна Џонсона или привлачност и достојанство Дензела Вашингтона.
Када желите да кажете да неко од њих има нови филм, једноставно кажете, рецимо, ,,нови филм Тома Хенкса&qуот; и онда је то знак да се ради о филмској звезди.
Али и такви ипак старе.
Ту су Леонардо ди Каприо са 46, Џонсон са 48, Бред Пит са 57 и Том Круз са 58 година.
Други су још старији - Вашингтон има 66 и две године је старији и од самог Хенкса.
Понекада се запитате када ће се мушке филмске звезде испод 40 година појавити и да ли ће се уопште и појавити.
Можда све то има везе са безброј начина на који су се систем прављења звезда, као и сама индустрија, променили у односу на осамдемсете и деведесете године.
Или има везе се променом ставова о мужевности или можда услед постојања те танке линије између ,,персона&qуот; и типских улога, према којима су глумци углавном врло резервисани.
Све то Тома Хенкса и друге глумце које припадају тој класи, смешта у категорију врло ретких зверки.
Још од раних дана каријере, када се појавио у комедији са замењеним телима Биг (1988) редитељке Пени Маршал, Хенкс је носио изглед обичног човека.
То пријатно и познато лице, са несташним очима и избразданим челом, га је пратило кроз неколико фаза његове каријере, од шашавих комедија преко престижних драма (ову еру обележавају и два узастопна Оскара за најбољу мушку улогу филмовима Филаделфија и Форест Гамп), па све до улоге државника у великом америчком историјском филму.
Ван тог глумачког живота, често се бавио пројектима који су имали везе са његовим личним интересовањима и страшћу са којом је приповедао приче своје нације, као што је случај био са, рецимо, серијом Браћа по оружју која се бавила Другим светским ратом и на којој је Хенкс био извршни продуцент.
А када се говори о идентитету једне филмске звезде, Хенкс је одувек емитовао неку врсту разоружавајуће отворености, са елементима који су били као створени да пруже комбинацију снажног хероизма са великом дозом оптимизма.
Тим дечачким изгледом, са широко отвореним очима, кроз каријеру је градио портрете обичних људи у ванредним околностима, било да су они представљали обдареног идиота Фореста Гампа (1994), пилота хероја у Салију (2016) или опседнутог капетана Милера из филма Спасавање редова Рајана (1998).
Врло често, ове улоге су биле засноване на стварним људима - Хенкс је познат као страствени читалац историјских и биографских књига и као неко ко је у константној потрази за причама које нуде дозу оптимизма и хуманизма.
Другим речима, он суштински игра добре људе.
- Упознајте тајанственог аутора култних совјетских цртаних филмова
- О јетри уз вино: Зашто јагањци и даље нису утихнули - три деценије касније
- Филм „Ископина“: Фасцинантна прича о британском Тутанкамону
Он може да игра и несимпатичне ликове, али је ретко био зликовац.
Он је антагониста као ФБИ агент у филму Ухвати ме ако можеш (2002) насупрот полетном и шармантном, младом Леонарду ди Каприју у улози преваранта Френка Абагнејла, али ово је више игра мачке и миша.
Једноставно је класичан човек са задатком из ере Ајзенхауера.
У филму Њихова лига (1992), он је наизглед строги тренер бејзбол тима састављеног од девојчица, али је у ствари мрзовољни, али вољени учитељ.
У одличном гангстерском филму Сема Мендеза Пут без повратка (2002), он иде још даље у изтраживању граница играјући плаћеног убицу - али иако знамо да је убица, никада га заиста не видимо као тоталну битангу.
Филм је испричан из визуре његовог сина који неминовно види његову мекшу верзију.
Он, чак и када је лош, некако је ипак и добар.
Хенкс је обично био називан одговором наше генерације на Џејмса Стјуарта и сличности свакако постоје.
Са наивном искреношћу типичног Американца, Стјуарт се такође појављивао у многим ратним филмовима и породичним драмама.
Разлика је у томе што се у другом делу каријере Стјуарт дотакао и злокобнијих улога кроз свој рад са редитељима какви су били Алфред Хичкок и Антони Ман.
Његове послератне улоге, препуне кратковидих и поремећених опсесија и чежњи за осветом, не изгледају као терен којим би се кретао и Хенкс.
Чак је и сам, у интервјуу Њујорк Тајмсу 2019, рекао да се не осећа способним да створи неопходну злонамерност да би играо одређене типове улога.
Можда је и у праву - да ли уопште било ко жели да види Тома Хенкса као негативца?
- Џејмс Дин: Интимни портрет
- „Водени свет&qуот; после 25 година: Ново гледање највећег филмског промашаја
Превазиђена икона
Статус филмске звезде је, по обичају, ход по оштрици жилета: некада је врло тешко одступити од слике по којој сте препознатљиви широкој публици јер вас због такве слике и воле.
Увек се јавља ризик да ћете се превише ослањати на већ утврђен образац и да ћете постати предвидљиви и осредњи.
Хенксов укус у вези пројеката и редитеља које бира је без сумње племенит и са мало провокативних изузетака као што је била Филаделфија из 1993, први мејнстрим филм о ХИВ-у.
Направио је пет филмова са Спилбергом и неколико са Роном Хауардом и Робертом Земекисом, који су уважени, али и конвенционални аутори заклети капријанским принципима.
У међувремену, промашаји као што су били изразито уврнути анимирани Полар Експрес, као и доста лош римејк Илинг комедије Гангстерска петорка браће Коен, само су указивали како може да изгледа странпутица.
Из тог разлога неки Хенкса сматрају за неког са пробирљивим ставом и такав његов пут виде као застарео (да) и реакционаран (не).
Недавно се на Твитеру повела полемика око да ли је Том Хенкс некада и играо у неком добром филму.
Супротно ономе што би се могло учинити обичном биоскопском посетиоцу, а нарочито дрско по мом личном уверењу, овакав навод је заправо био занимљив.
Чињеница је да је Хенкс у овом тренутку већи и од самог живота и да га многи који га воле - нарочито млади људи - виде не као глумца којем се диве, већ као омиљену икону популарне културе: он је глас Вудија из Приче о играчкама, неко са ким су одрасли.
О њему се говори као о некоме ко помаже странцима, ко има сјајну колекцију писаћих машина, ко теши уплакане новинаре и генерално - у вама мора да има и превише горчине ако га не волите, без обзира што у скорије време сигурно нећете поново гледати Фореста Гампа.
Хенкс је анализиран и у мање позитивном светлу, не толико због нечега што је рекао или урадио, већ више због начина на који би његов лик могао да буде представљен.
Његова мирна, али чврста визија мушког ауторитета је нежнија и пријатнија од оне на коју смо навикли.
Али баш због тога су напади и подмуклији и указују на усвајање принципа праведности белих мушкараца и патернализам некога чија је каријера израсла из Реганове ере 80-их, епохе за коју би либерални критичари рекли да је била произвођач сличних вредности.
Можда и има истине у томе да Хенкс воли да игра круте, али достојне поверења ликове, укључујући ту војнике, полицајце или политичаре.
Понекада то значи да игра и улоге какве моја (читај: миленијалска) публика никако не би требало да воли.
Свеједно, ако Том Хенкс већ представља неког колективног тату-бумера филмског света, онда у сваком случају и он има право на бунтовне наследнике.
И уколико је све ово и вредно пажње, некако ипак пада у воду када на крају… гледате његове филмове, уколико сте уопште у стању да их гледате појединачно и да их не одбацујете априори.
У филму Вести из света постоји веран, спорогорећи приказ хаотичног и насилног живота у Тексасу, подељеном Грађанским ратом и са класном и расном нетрпељивошћу која тиња испод површине, а у којем Американци свих сорти - бели, црни, домороци - покушавају да живе заједно.
Референце на данашњу Америку су очигледне.
А ту је и чињеница да је Хенкса, када је у форми, тешко засенити.
Ту су они сјајни завршни тренуци из драме са таоцима из стварног живота у филму Капетан Филипс (2013), о отмици америчког трговачког брода од стране сомалијских гусара, у којем његов трауматизовани морнар после силних искушења постаје хистеричан.
Његова блага, нежна непосредност ТВ иконе господина Роџерса из филма Маријеле Хелер А Беаутифул Даи ин Неигхбоурхоод.
Уморна, али достојанствена мирноћа астронаута Џима Ловела из филма Аполо 13 (1995) у тренутку када сапутницима говори како је била привилегија летети са њима док се челичи пред смрт.
Па чак и његов трагикомични, пригушени кашаљ вечито прехлађеног човека у Мосту шпијуна из 2015. године.
Хенкс је представник вероватно одумируће врсте: добра, старомодна филмска звезда чији је „прави живот&qуот;, штагод то значило, изгледа на неки скоро магичан начин у равни са његовим господским ликом.
Замагљивање тих граница између његове личности на биоскопском платну и ван њега је део текстуре једне филмске звезде.
У ова изразито цинична времена, у којим славне личности имају све мање и мање тајни, то је јако занимљив феномен.
Он је заслужан за то што је Хенкс звезда којој верујемо свим срцем - а особа која толико зрачи искреношћу и топлотом, заслужује и наслеђе која ће бити дугог века.
Погледајте видео о првом азијском суперхероју
Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук
(ББЦ Невс, 03.14.2021)
