Преминули лекари у Србији: Бели мантили иза којих је остала црнина

Три породице, три града, три приче и једна нит која их повезује - губитак најближих услед последица вируса корона.

Лекари и здравствени радници преминули од Ковида нису само бројка белих мантила, већ је свако од њих био и нешто важније - нечији отац, мајка, ћерка, супруг или супруга.

И заувек изгубљени ослонац у породицама Славице Гујанице, медицинске сестре из Сјенице, Соње Ракочевић, докторке из Грачанице, и лекара Саша Пакевића из Ваљева.

• Зашто је у Србији смртност лекара од Ковида већа него у земљама региона
• Ко су лекари који бране Србију од корона вируса
• „Ако сте сви позитивни, ко ће онда да ради?&qуот;: Колико су плаћени лекари у Србији ако добију корону

Према подацима Синдиката лекара и фармацуета, у Србији је од почетка пандемије до 16. марта 2021. године преминуло 106 медицинских радника.

Прича прва - рокер и бајкер

Интерниста гастроентеролог Саша Пакевић умро је 20. фебруара 2021. у Словенији, где се преселио пре десет година.

Три месеца је био у болници са симтпомима Ковида, а неколико недеља провео је на респиратору, у коми.

Преминуо је седам дана пре 54. рођендана, иако није имао дијагнозу других болести.

Био је породичан човек, бајкер, рокер, ватрени навијач Црвене звезде и заљубљеник у родни град Ваљево, стотинак километара западно од Београда.

„За нашу свадбу, неки човек је бацио флашу ка музици, а Саша је подигао руку да сачува бенд и флаша га је исекла.

„Ето, то је био Саша&qуот;, каже за ББЦ његова супруга Слободанка Пакевић.

„Зато је тај губитак тежак, јер било би ми лакше да је био лош муж или човек&qуот;.

Она је као дете војног лица живела у седам градова бивше Југославије, али је уз Сашу заволела Ваљево.

Из официрског стана на Цераку од 100 квадрата и два купатила, преселила се у Ваљево због посла и тамо упознала љубав свог живота.

Први стан у селу надомак града имао је имао пољски тоалет, али су се временом кућили.

Свештеник који их је венчао држао је говор и на сахрани.

Опелу су присуствовала 33 свештеника, као и мотористи из више земаља.

„Оставио је упечатљив траг, а отишао је са стилом - док су га спуштали у раку, мотористи су турирали.

„Такву сахрану нисте видели&qуот;, описује његов син Вук.

Какав је траг оставио и као човек и као лекар показује и књига жалости у Словенији, у коју су се уписивали колеге и пријатељи, али и помоћи коју су понудили породици - да скупе новац за школовање деце.

„Нисам то очекивала, показали су се сви као људи, и Срби и Словенци&qуот;, каже Слободанка.

Од корона вируса оболео је у на јесен док је био у Ваљеву, иако славу Митровдан 8. новембра нису славили са гостима.

Неколико дана касније осетио је прве симптоме.

„Не зна се где се заразио, и убрзо су се вратили за Словенију.

„Био је здрав, снажан мушкарац&qуот;, каже Слободанка, додајући да су све четворо били заражени, али да је само Саша имао тежу клиничку слику.

Како су им објаснили, могуће је да је његов имуни систем имао прејак одговор на вирус и да је то било кобно.

Најпре је био само малаксао и са температуром, али није имао проблема с дисањем - то је замаскирало вирусну упалу плућа.

Касније ће се открити бактеријска, класичнији облик упале плућа, али и сепсе - тровања крви и разне компликације.

Последње `волим те`

За три месеца, колико је боловао, имао је и периоде опоравка.

„Последњи пут кад је могао да говори, кад смо му били у посети, рекао ми је `волим те`, а после је опет био на респиратору.

„Кад смо га видели последњи пут, само је климнуо главом и уснама рекао: `Волим вас`, јер није могао да говори, а ја то нисам ни видела - син ми је рекао&qуот;, каже Слободанка.

„Нама је тад рекао: `Чувајте мајку` и показао на образ, да чувамо образ, јер је то једино што имамо&qуот;, додаје Вук.

Био је строг, али праведан отац, каже.

„Могао сам да излазим и радим шта желим, али сам имао обавезу да будем одличан, школа је била моја обавеза.

„И моји другови су га готивили, он би увек сео и попио пиће са нама&qуот;, истиче Вук.

Уз њега су, каже, заволели и његову музику.

„Био је отац за пожелети&qуот;.

„Он је био строг, а ја сам била мекша према деци, али знали смо, и кад виче, да се испод крије једно огромно срце&qуот;, додаје Слободанка.

Последњих година је имао добру плату, али се то, кажу, на њему није могло видети.

Одело је обукао за свадбу и понеки конгрес, а стално је носио фармерке и патике.

„Био је веома великодушан, не само према нама, већ према свима&qуот;, додаје Слободанка.

Плес у квизу

Једном су Сашу кришом пријавили за телевизијски квиз Желите ли да постанете милионер, који су гледаоци упамтили по томе што је на крају играо плес са водитељем Иваном Зељковићем Зеком, препричавају обоје уз осмех.

Вечита опозиција

За мужа каже да је био „вечита опозиција&qуот;.

Био је кратко члан Демократске странке у време Зорана Ђинђића, како кажу чланови његове породице, из чисто идеолошких побуда.

„Дали су му једном да буде члан неког Управног одбора, на чије састанке је требало да иде два пута месечно и да добија накнаду око педесет хиљада динара.

„Кад је то чуо, рекао им је: `Вас све треба похапсити, па зар ја да за два састанка узмем плату као што моја жена има у школи`&qуот;, прича Слободанка.

Касније се политиком бавио на Фејсбуку, а не страначки.

„Никад није срцем напустио Ваљево, увек је био укључен у сва дешавања, желео је само најбоље за свој град.

„Јесте имао оштар језик, али само зато што је мрзео неправду и фолирање&qуот;, додаје Слободанка.

Као лекар ваљевске болнице, посао налази најпре 2011. у Птују, најстаријем градићу у Словенији, а после неког времена у дијагностичком центру у бањи у Рогашкој Слатини.

„Његова чувена реченица је тај `страх да заспи у једном систему, а да се пробуди у другом`, колико се све мења.

„Та несигурност живота у Србији и да ли ће успети да одшколује децу подстакла га је да оде у Словенију&qуот;, каже Слободанка.

Она и млађи син су се 2012. одселили за Сашом у Марибор, на реци Драви, који красе старе грађевине из времена Аустроугарске.

Марибор, други по величини град у Словенији, Слободанка описује као „Југославију у малом&qуот;, јер у њему живе људи из свих република некадашње државе.

Животу тамо није се одмах прилагодила.

„Саша је био један врло енергичан човек, који је тачно знао шта жели у животу, кад је имао циљ апсолутно се није освртао на тешке тренутке, док бих ја вероватно одустала&qуот;, каже она.

„Сад схватам да нисмо погрешили.&qуот;

Док су живели у Ваљеву, радила је, како каже, „најлепши посао&qуот; као педагошкиња у основној школи.

У Марибору је највећи део времена била домаћица или, како Словенци кажу, „господиња&qуот;.

„Он је имао визију и апсолутно се није обазирао&qуот;, додаје син Вук, 26-годишњи стоматолог.

Вук је завршио средњу школу и факултет у Србији, а његов млађи брат Душан је од петог разреда основне школе у Словенији.

„После су га сви зготивили, замислите Србина у Словенији, иако су тамо поприлично хладни и пословни - толико су га заволели да су туговали кад је прелазио (из Птуја) у Рогашку Слатину.&qуот;

„Колегама који су му одавде говорили да не би смели да напусте посао и оду у непознато, говорио је: `Мораш да имаш петљу да станеш на црту`, а он је имао ту петљу&qуот;, додаје.

• Шта би лекари који траже смену Кризног штаба урадили другачије
• Драга Љочић - прва српска лекарка и пионирка борбе за права жена у Србији

Слободанка и Саша су провели 28 година заједно.

Волео је и да пева.

Омиљене песме су му биле „Даире&qуот; групе Смак и „Тешке боје&qуот;, са сјајем у оку говори његова супруга док стеже јастук под мишком.

„Више од пола живота сам провела са њим.

„Мој највећи проблем је што сам живела уз њега и њега пратила, нисам нешто своје формирала.&qуот;

Мотором су пропутовали пола Европе - Саша је возио, а Слободанка иза њега, иако се на почетку, каже, помало плашила.

Баш пред одлазак у Словенију, пре једанаест година, имао је удес са мотора и повреде за које су доктори рекли да нема шансе да преживи.

„Имао је прелом базе лобање што је смртоносна повреда у 99 одсто случајева&qуот;, каже Вук.

„Он је одмах чим је дошао из болнице сео је на мотор.

„То је била његова љубав невиђена, највећа љубав након нас, он је заиста био породичан човек који је нас толико волео и био пожртвован отац и муж&qуот;, додаје Слободанка.

„Причао је да има прелепу, презгодну жену, а мени би било непријатно.

„Ја сам за њега била најлепша, све нај, нај и колеге његове су ми сад и после смрти рекле да је стално о нама причао.&qуот;

Остварио снове - све, сем једног

Радио је много да би стекао за породицу, каже Сашина супруга.

„Кад се мајка сад пита има ли правде, ја кажем, човек је пре десет година доживео несрећу и прошао без било каквих последица.

„Од тог удеса, наредних десет година живео је најбољим животом, највише путовао, највише људи упознао, купили су стан у Марибору, мене ишколовали&qуот;, истиче Вук.

Сматра да је отац у последњој деценији остварио све снове, чак и да купи аутомобил јагуар.

Само један није.

„Страшно је мрзео зиму и имао је сан да купи кућу на мору у Грчкој, где је стално сунце.

„Хтео је да нас двоје тамо живимо кад одемо у пензију, а деца, ако желе, да долазе&qуот;, каже Слободанка.

„Тај сан му се није испунио, али оно време које је њему било на располагању, он је то искористио максимално, живео је пуним плућима&qуот;, поносан је Вук.

Прича друга - медицинска сестра и борац

У сасвим другачијим околностима живела је медицинска сестра Славица Гујаница из Сјенице.

Када није радила у сјеничком Дому здравља, у врлетима Пештера бринула је о супругу и двојици сад већ одраслих синова.

Од почетка пандемије, радила је у Ковид амбуланти сјеничког Дома здравља.

Пратила је пацијенте кад их шаљу у болницу у Ужицу.

Свако вече се враћала кући и спремала ручак за породицу.

„Она је најмање чувала себе, и у комшилику је укључивала инфузије, радила је и ван куће.

„Никад ништа није одбила, није имала дана боловања, никад није закаснила на посао&qуот;, каже њен муж Горан, бивши полицајац.

Дочекао нас је на улазу у Сјеницу, градић са петнаестак хиљада становника на Пештерској висоравни на југозападу Србије.

Због надморске висине од више од хиљаду метара, за овај град се најчешће чује током оштрих зима и „дебелог минуса&qуот;.

Мештани кажу да се не памти снег само у августу.

Славица је цео живот провела у Сјеници - све док није оболела од корона вируса.

Осетила је малаксалост првог дана, другог добила температуру, трећи дан почела да кашље.

Умрла је 16. јула 2020, у 49. години, свега неколико дана по појави симптома.

„Послали су је за Нови Пазар и прегледали, хтели да је ставе у шатор, али она није прихватила, јер је тамо био општи хаос где су се измешали грађани, пацијенти и лекари.

„Било је као на железничкој станици.

„Вратила се кући, доносили смо кисеоник из Краљева, а давала је и болница по неколико боца&qуот;, присећа се супруг Горан.

После три дана кућног лечења, послата је санитетом за Ужице, али је умрла на путу до болнице.

„Покушавамо, али не можемо да се привикнемо&qуот;, додаје Горан.

Овом крупном и по изгледу снажном мушкарцу, зацрвењене очи пуне су неисплаканих суза.

„Да се другачије понашала, да је избегавала обавезе, била би данас жива и била би са нама, али она то није могла.

„Сјеница је, према броју становника, од короне изгубила више људи него у ратовима, али бог узима оне што вреде&qуот;, каже.

• Нови Пазар и Тутин у паклу короне: „Свако мало чујеш умро овај, умро онај“
• Корона вирус у Ваљеву: „Треба имати среће да се сачувамо и поред заштите&qуот;
• Драгиша Мишовић: Комуниста и хуманитарац у лекарском мантилу
• Ко је био Милан Јовановић Батут - чије име смо највише пута чули ове године

Указом Председника Републике, Славица Гујаница је постхумно одликована златном медаљом за изузетне заслуге и дело личног херојства у лечењу и заштити становништва.

„Помиње је и народ, није раздвајала муслимане и Србе, и из забачених села помињу је и жале.

„Сваког је примила, никад није била намргођена или подигнутог гласа&qуот;, сећа се супруг.

Син Душан се тек понекад се осмехне.

На питање каква је Славица била мајка, одговара кратко - „супер&qуот; и немо окрене главу у болу који не пролази.

Кад би супруг био службено одсутан, Славица је остајала код куће и водила домаћинство.

„Много је она више муке видела око тога&qуот;, увиђа Горан.

Почели су у брвнари, прошли године кризе, и успели да стекну и опреме кућу и сачувају имања у селима.

„Биле су инфлација и беспарица.

„Кад се Душан родио, ја сам био у Вучитрну на терену, примио сам плату и купио плазму и двеста грама кафе&qуот;, сећа се Горан.

Каже да Славица „није посвећивала пажњу гардероби и себи, све је давала за децу.&qуот;

„Бринула се о свему, о њеним и мојим родитељима, о лековима&qуот;, каже Горан.

Њена жеља је, каже Горан, била да запосли млађег сина Милоша и он на све начине то покушава, како би породица остала на окупу.

Велики број младих из ових крајева се сели, што у градове по Србији, што у дијаспору - Немачку и Аустрију поготово.

„За њих двојицу је била страшно везана&qуот;, каже Горан.

Он сад ради у сјеничком руднику, као и њихов старији син Душан.

„С том жељом је умрла, и зато ми је стало да га запослимо&qуот;, нада се Горан.

Прича трећа - докторка са Косова

Син и ћерка Соње Ракочевић, педијатрице са Косова, нису још стасали да траже посао.

Њихова мајка преминула је од последица корона вируса у 48. години.

Била је лекарка Клиничко-болничког центра Приштина, на одељењу педијатрије у Лапљем Селу.

Живела је са породицом у Грачаници, општини већински насељеној српским становништвом надомак Приштине.

Њен муж Живојин Ракочевић, писац, новинар и директор Културног центра у Грачаници, одабрао је да за ББЦ пише о супрузи.

„Ово су дани у којима учим да дишем. Некад могу, а некад ми се чини да то тешко иде.&qуот;

„Живети 25 година љубави у готово сталној опасности, са људским и дечијим животима у рукама - избеглиштвом и повратком, такав је интензитет да сада могу само да се молим или да Соњи пишем поезију&qуот;, стоји у његовој поруци.

На Бадње вече, 6. јануара, написао јој је „Молитву за дисање&qуот;, коју је поделио са ББЦ-јем.

„Диши Соња,

Диши последњим остацима светлости и наше љубави,

Диши оним комадима Приштине коју смо волели

Диши слободом у коју смо сваки дан улазили,

Диши животом у студентским собама,

Диши звонима Грачанице у којима се гнезде птице,

Диши овим Бадњацима што их ложимо без тебе,

Диши искрицама што испадају из нашег камина,

Диши вечним рађањем које ће сутра доћи,

Диши Соња!&qуот;

Соња је наредног дана, на Божић, преминула у београдској болници „Др Драгиша Мишовић&qуот;, после нешто више од месец дана болести.

Соња је сахрањена у порти манастира Светог Димитрија у селу Сушица, пет километара удаљеном од Грачанице.

Отварање овог манастира, који је до 2019. био црква, помогли су управо Соња и Живојин Ракочевић.

Игуманија је мати Ирина, по струци докторка, са којом се Соња упознала још током студентских дана.

Остале су пријатељице до краја.

Њих две, као и Звонко Сташевић, била су део лекарске екипе „Свети Јован Милостиви&qуот;, која више од две деценије као српска варијанта „Лекара без граница&qуот; брине о старима и болеснима у изолованим српским срединама на Косову.

Са италијанском лекарском организацијом „Пријатељи Дечана&qуот;, Соња је помагала и да деца са тог подручја одлазе на лечење у Италију.

Дан после Задушница, православног празника посвећеног мртвима, на њеном гробу у углу манастирског дворишта, где се обично сахрањују монаси. и данас је мноштво венаца и цвећа.

До манастира се долази добрим путем кроз српска села, али куће и две улице баш уз манастир насељавају Албанци, већинско становништво на Косову.

Политичка судбина Косова, протести, превирања, рат и проглашење независности непрестано се преплићу са животом Ракочевића.

„Она је била моја сигурна тишина и сачувала ме од зла и ратова&qуот;, пише Живојин.

Њих двоје су се упознали током студентских демонстрација у Приштини почетком деведесетих.

„Венчали смо се пред војним оклопним возилима у цркви Светог Николе у Приштини.

„То је било прво венчање Срба после рата&qуот;, рекао је Ракочевић током говора на сахрани, пренели су медији.

Тада је рекао да су са „Соњом хиљаде деце, јер је она била мајка тој деци&qуот;.

„Она своје пацијенте није остављала у болници.&qуот;

Живојин верује да жртва коју је Соња поднела „има дубоки смисао и да је свет заснован на њој, па и будућност Срба на Косову и Метохији&qуот;.

Живот Срба јужно од реке Ибар, у енклавама које окружује већинско албанско становништво, због личног осећаја ограничене слободе кретања пореди са животом у гету.

„Једна чиновница из банке ми је рекла: 'Докторка је подигла моје двоје деце, а због овог трећег, малог, ја се сада осећам несигурно, јер нема ње.

„Кад је тако са другима из гета, молим вас да схватите и мене и моју немогућност да, у овој форми, уобличим једну љубав, радост, оданост, смрт, професију и, изнад свега, живот - готово без остатка - посвећен другима&qуот;, закључује Ракочевић.

• ШТА СУ СИМПТОМИ? Кратак водич
• МЕРЕ ЗАШТИТЕ: Како прати руке
• КОЛИКА ЈЕ СМРТНОСТ? Сазнајте више

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 03.16.2021)