Абдулах Сидран: Неко ипак мора

Неко ипак мора остати у животу. Би нас много у овој пустари, и свакоме на челу, видно већ, кужна је биљка листала. Измишљасмо: уходе нас, измишљасмо: нашим грлима приносе ножеве. И већ смјерасмо убојства. Сад кунемо, упирући рачвастим прстима у дворове, у натрула висја, у небеске арабеске а не догађа се ништа. Само: негдје, побјегао из наших срца, умјесто нас, неко, далек, пјева.