Свемир, будућност и Артур Кларк: Књижевна дела која су предвидела путовања у космос

Многа предвиђена научника Артура Кларка о будућности су се обистинила.

Али његово највеће наслеђе ипак остају изузетно маштовите научнофантастичне књиге.

Артур Кларк никад није био срамежљив кад је у питању прихватање његових властитих достигнућа.

Сопствену радну собу звао је „его комором&qуот;, а купио је енглеску вилу да би у њу сместио све архиве, које је звао „Кларкиве&qуот;.

• Летећи аутомобил је стигао – и могао би да промени свет
• Како је научник из Бечеја стигао до највећег телескопа на свету у Кини
• Ако желите на Месец јавите се овом милијардеру

А опет, кад је у питању замишљање будућности, тврдоглаво је одбијао да преузме заслуге за било каква предвиђања.

Интернет, 3Д штампачи, имејл: можда их је описао много пре него што су изумљени, али то нису била његова предвиђања.

Била су то, инсистирао је он, екстраполације.

На страну терминологија, Кларк је урадио вероватно више од било ког другог књижевног аутора после Х.Џ. Велса и Жила Верна на катапултирању властитог ума у будућност, повевши на тај пут са собом и огромно глобално читатељство.

Као научни писац, осмислио је „лични примопредајник&qуот;, довољно мали да се носи около са собом.

Омогућавао му је контакт са свима на свету, истовремено садржавши глобално позиционирање, због чега је изгубити се била ствар прошлости.

Овај есеј написан је 1959. године и практично је описао мобилни телефон.

Само пет година касније, у интервјуу за ББЦ емисију „Хоризонт&qуот;, говорио је о телекомуникацијама и чак телемедицини.

На једном другом месту, предвидео је све, од онлајн банкарства до вишекратних свемирских летилица и „миленијумске бубе&qуот;.

Пред крај живота, Кларк је навео 2001. као једно од његових највећих достигнућа.

А опет више од деценије после његове смрти, највише је остао упамћен као аутор научне фантастике; а његово најзначајније прозно дело од свих је 2001. Одисеја у свемиру.

Идеја је настала на основу Чувара, кратке приче написане за ББЦ конкурс 1948. године.

Она тада није победила, али су 1964. године он и Стенли Кјубрик одлучили да је претворе паралелно у роман и сценарио.

То остаје највећи свемирски филм свих времена.

Он је ту успут предвидео ајпед, компјутерски софтвер који уме да чита са усана и свемирске станице.

Има тога још, наравно, и није све испало тачно - или макар не још.

Свемирски туризам? Полако стижемо тамо.

Анабиоза? Рецимо само да читава ствар остаје изузетно експериментална.

Пред крај живота, Кларк је наводио 2001. као једно од сопствених најзначајнијих достигнућа.

По пророчкој снази, она је била далеко од јединственог случаја међу његовим бројним прозним делима.

На пример, у првом роману, Прелудијум за свемир из 1947. године, тачно је предвидео годину првог слања ракете на месец 1959. године.

А дуги списак инвентивних уређаја, сокоћала и идеја која се појављују на страницама његових романа и кратких прича почиње са „аутомобилима са аутоматском контролом&qуот; (ми их зовемо „без возача&qуот;) и кроз читаву абецеду стижемо до „нулте гравитације&qуот;, израза, ако не и концепта, који је сковао сам Кларк.

Рођен као син фармера из Сомерсета 1917. године, стигао је у свет у ком су сонар, укрштене речи и грудњаци били релативно нови изуми.

Његово дечаштво било је обележено научнофантастичним часописима, посматрањем звезда (сачинио је властити телескоп од картона) и фосила, извором фасцинације од тренутка кад му је отац поклонио картон од цигарета са сликом диносауруса.

Имао је кристални пријемник, а његова мајка, која је водила локалну пошту, научила га је како да куца поруке Морзеовом азбуком.

Предвиђање будућности је обесхрабрујуће и ризично занимање - Артур Кларк.

Он никад неће изгубити акценат западне Енглеске, али је зато са 13 година остао без оца.

У време кад је завршио школу неколико година касније, новца који је могао да се искористи за његов одлазак на факултет више није било.

Уместо тога, завршио је у Лондону 1936. године, радећи као државни службеник.

Тада је већ био званични члан Британског интерпланетарног друштва, групе фасциниране идејом свемирског путовања много пре него што је то изгледало могуће.

Писао је за њихов билтен и слао кратке приче у фанзине.

По избијању Другог светског рата, јавио се као добровољац у РАФ и постао рани експерт за радарску технологију.

Тај рад је 1945. довео до чланка у часопису Вајерлес ворлд, у ком је ваздухопловни поручник Кларк демонстрирао могућност проналажења орбите, неких 23.000 миља од Земље, која би омогућила да сателит остане фиксиран у месту и одашиље радио и телевизијске сигнале.

Сателити данас заиста круже у нечему што се назива Кларковом орбитом.

После рата, стипендија за Краљевски колеџ у Лондону довела је до дипломе из математике и физике.

Педесетих је објављивао и прозу и публицистику, и освајао награде приде.

Биће славан више од пола века, научне заједнице ће му тражити савете и проводиће читаве дане одговарајући на кореспонденцију из свих крајева света.

У каснијим годинама, деловао је као реликвија из давних, са начином живота ослобођеним од пореза у Шри Ланки, који је омогућавало особље сачињено од собара и слуга.

А онда су ту, наравно, биле и оне таблоидске оптужбе за педофилију.

• Мистерије свемира и нестанак џиновске звезде
• Какве везе имају општина Језеро у Босни и слетање Насине летелице на Марс
• У фотографијама: Како се ровер Истрајност проводи на Марсу

Будућност је фантастична

Да све буде занимљивије, његова визија будућности једва да је нешто остарила.

Добро, нека његова предвиђања и даље делују немогуће далеко.

На пример, живот у Шри Ланки инспирисао је његов роман из 1979. године, Рајски водоскоци, у ком се појављује „свемирски лифт&qуот;, транспортни систем са планете у свемир који би нас лишио потребе за путовањем ракетама.

Те људске колоније на Марсу и Венери значајно касне (од нас људи очекивало се да крочимо на обе до 1980. године), а још тражимо кључ који је требало до краја да нам растумачи језик китова и делфина до 1970.

Будући да је био писац упућен на радни сто, а касније везан за инвалидска колица због пост-полио синдрома, у значајној мери био је опседнут путовањима.

Сањао је о телепортацији годинама пре Звезданих стаза - које је, штавише, инспирисао.

Предвидео је (пропали) пројекат Хотол из осамдесетих, замисао о свемирском авиону који би могао да стигне од Енглеске до Аустралије за 48 минута и целокупно гледано много успешнија слетања Аполо програма на Месец.

Замислио је и машине које ће преносити огромне товаре на ваздушним јастуцима, а касније купио и властити ховеркрафт.

„Мислио сам да ће ховеркрафт постати стварно велик. Чак сам и купио једног.

„То је била грешка.

„Ховеркрафт је диван на леду и сјајан је у војне сврхе, али није постао онолико распрострањен као што сам мислио да ће бити&qуот;, изјавио је једном за Дејли телеграф.

Како му је, дакле, то полазило за руком?

Као што је објаснио у епизоди Хоризонта 1964. године: „Предвиђање будућности је обесхрабрујуће и ризично занимање&qуот;.

Ако предвиђање звучи иоле разумно, додао је, технолошки напредак ће га засигурно учинити „смешно конзервативним&qуот;.

Али ако, неким чудом, човек успе да опише будућност тачно онако како ће она изгледати, „њена предвиђања ће звучати толико апсурдно и претерано, да ће бити изложена подсмеху и порузи&qуот;.

Иако можда многе од њих делују завидно претеране, Кларкове властите „екстраполације&qуот; углавном би уземљиле оно фантастично свакодневним детаљима.

У предвиђању међузвезданих путовања која би ишла много даље од нашег Сунчевог система, на пример, обратио је пажњу на детаље као што су трошкови хране и забаве током лета.

То је начин размишљања који је вероватно био мотивисан његовом немогућношћу да буде било шта друго сем потпуно посвећен свему ономе што га занима.

На самом почетку каријере, делио је стан на лондонском Греј Ин Роуду са колегама писцима научне фантастике, који су му наденули надимак Его, због његове склоности да се искључи из свега што би могло да му одврати пажњу.

Једном кад је постао довољно велико име да га интервјуишу, слао би новинаре кући натоварене студијама.

И док би неко други почео да се бави роњењем само из хобија, Кларк је постао толико опседнут њиме да се преселио на Шри Ланку, где је открио древне подводне рушевине, водио кампање да заштити коралне гребене и отворио властиту школу роњења.

Од раног детињства, потпуно се посвећивао и свом жанру.

Као што је написао у и даље фасцинантној збирци есеја Профили будућности (објављених у књишком формату 1962. године):

„Чињенице будућности тешко могу да замисле аб инитио они који нису упознати са фантазијама прошлости.&qуот;

И то нас доводи до онога што је засигурно права тајна која се крије иза Кларкове невероватне моћи видовњаштва свемирског доба: његове маште.

У том погледу, иако је озбиљнија предвиђања сачувао за научне радове, његова научна фантастика била је апсолутно кључна за тај процес.

Омогућила је његовом уму да се протегне много даље од свега онога што је деловало непосредно могуће.

Једном је изјавио да, иако би не више од један одсто читалаца научне фантастике чинило поуздане пророке, скоро 100 одсто поузданих пророка би чинило добре читаоце - или писце - научне фантастике.

Као што је то рекао 1962. године:

„Једна ствар у вези са будућношћу у коју можемо да будемо апсолутно сигурни јесте да ће бити крајње фантастична.&qуот;

То је често цитирана реченица, али је није згорег поновити, ако ништа друго зато што је Кларк употребио реч „фантастично&qуот; не толико да би дочарао зачудност свега што нас чека колико његову претерану природу.

Ко зна - кад бисмо сви успели да призовемо Кларкову способност замишљања, можда би наши свакодневни животи још више личили на будућност о којој је сањао.

---

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 03.19.2021)