Edgar Alan Po: Gavran

Jednom u čas tužan noćni, dok razmišljah, duh nemoćni, nad knjigama koje drevnu nauku u sebe skriše, bejah skoro u san pao, a neko je na prag stao i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše. „Posetilac neki – šanuh – kucnuo što može tiše, samo to i ništa više.“ Ah, sećam se toga jasno, beše zimnje veče kasno; svaki tinjav odsev žara utvare po podu piše. De čekajuć, srce snažim u knjigama zalud tražim za Lenorom bol da blažim. Ime koje podariše njoj anđeli, divna draga