Србија, спорт и политика: Да ли српски спортисти треба да се више политички ангажују

Гол у надокнади времена, кош у последњој секунди, бекхенд за победу, прелазак цензуса или допринос освајању кључних 10.000 гласова на изборима.

Српски спортисти су у протеклих неколико деценија, са мање или више успеха, играли за разне политичке тимове, мењајући голове за гласове.

Последњи у низу су бивши фудбалер Огњен Короман и некадашњи ватерполиста Данило Икодиновић, који су пришли опозиционој Народној странци Вука Јеремића.

„Актуелна власт је деградирала читаво друштво, ми више немамо достојанство, сигурност, све смо изгубили, све&qуот;, каже Икодиновић за ББЦ на српском.

За то време велики број спортиста и тренера налази се на другој страни терена, у табору владајуће Српске напредне странке.

Један од њих је Богдан Обрадовић, некадашњи селектор Дејвис куп репрезентације, који је четири године био и посланик напредњака у Народној скупштини.

„Заиста најискреније волим и поштујем све што је урадио (председник Србије) Александар Вучић, који је сјајан државник и пре свега мој велики пријатељ&qуот;, каже Обрадовић за ББЦ на српском.

• Александар Митровић - човек за голове и рекорде
• Фудбалски савез Србије остао без председника - оставка Кокезе
• Да ли има сексуалног насиља у српском спорту и шта предузети

Цвијетин Миливојевић, политички аналитичар, истиче за ББЦ да спортисти у народу имају „озбиљан рејтинг&qуот;, због чега странке желе да их имају уз себе.

„Познати су и признати широм света, представљају не само себе, већ и земљу, често су спремни да помогну у хуманитарним акцијама.

„Све то је битно грађанима&qуот;, наводи.

Због тога није било избора у којима бивши, па и активни спортисти нису махали иза бине на скуповима, учествујући на листама подршке, али и на изборним листама.

Синиша Атлагић, професор политичког маркетинга на Факултету политичких наука, каже за ББЦ на српском да пропагандисти знају да коришћење спортиста активира психолошке механизме код људи.

„Реч је о дифузној пропаганди, када се политички циљеви остварују неполитичким средствима - спорт је веома користан за то, као и култура&qуот;, наводи.

Он каже да то није случај само у Србији, већ да спортисти широм света учествују у преношењу политичких порука.

Тако је недавно дошло и до мањег медијског сукоба између Леброна Џејмса, једног од најбољих кошаркаша света и Златана Ибрахимовића, познатог шведског фудбалера.

„Видим велики број клинаца у мојој заједници којима је потребан глас - нема шансе да ћу се држати само спорта, јер знам колико је моћан мој глас&qуот;, изјавио је Џејмс, који је веома активан у борби за права Афроамериканаца, а жестоко се противио и бившем америчком председнику Доналду Трампу.

„Ради оно у чему си добар… Ја играм фудбал јер сам најбољи у томе, не бавим се политиком&qуот;, одговорио му је Златан.

Ко је ту у праву? И где су ту српски спортисти?

О спорту и политици

Тог 4. марта 1987. године фудбалеру Бошку Ђуровском није било лако.

Пред собом је, носећи дрес Црвене звезде, имао славни Реал Мадрид, предвођен Угом Санчезом, Хорхеом Валданом и другим славним именима.

Иако је пролеће било иза ћошка, температура је била у дебелом минусу, па су фудбалери носили хеланке и испуштали пару сваким издисајем.

Услови су били тешки, али мрежа Краљевског клуба затресла се већ после седам минута - стрелац Ђуровски.

Славила је Звезда на крају 4:2, а тридесет и кусур година касније Ђуровски је кренуо у нову, подједнако тешку утакмицу.

Пред парламентарне изборе 2020. године обукао је дрес коалиције Милана Стаматовића из Чајетине и Драгана Јовановића из Тополе.

„Слоган Здрава и боља Србија су ме привукли&qуот;, каже Ђуровски за ББЦ на српском.

„Хтео сам да помогнем нашој држави, нацији и животној средини, како би се здравије и боље живело&qуот;,.

• Миланска трилогија: Колико је магловито било те магловите ноћи
• Миленко Савовић: Панкер под обручима
• Сви штрајкови српског фудбала - од Војводине, преко Борца, до „вечитих ривала&qуот;

Како каже, спортисти су премало ангажовани у српској политици, али сматра да би тиме требало да се баве тек по престанку играчких каријера, а до тада да се само баве тереном.

„У партијском систему те држава терала да будеш најбољи и да се доказујеш, у демократији спорт треба оставити спортистима, а политику да воде политичари&qуот;, каже.

„Ипак, жао ми је што се више бивших спортиста не укључи у политику, каже шта мисли, укаже држави и народу на неке проблеме&qуот;, додаје.

Да сви увек треба да кажу оно што мисле, сматра и Ненад Перуничић, чувени рукометаш, бивши селектор репрезентације и тренер Црвене звезде.

Перуничић је пред председничке изборе 2017. подржао кандидатуру Александра Вучића, зато што, како је тада рекао, лидер СНС-а „не дели народ&qуот;.

„Са једне стране је била елита, што значи да су на другој ваљда били сељаци, па сам револтиран рекао да људе делим само на добре и лоше, раднике и нераднике&qуот;, наводи Перуничић за ББЦ на српском.

То му је, објашњава, запарало уши, али се не меша „у ствари за које постоје учени људи, који су завршавали озбиљне факултете&qуот;.

„Држим се спорта, неку правду истерујем цео живот, кад сматрам да је то тако потребно и увек кажем оно што мислим и осећам - било то позитивно или негативно&qуот;, наводи Перуничић.

А ако је неко увек говорио оно што мисли то је Душко Вујошевић, најтрофејнији тренер у историји кошаркашког клуба Партизан.

„Од антике се сматра да слободан човек треба да буде укључен у политичка размишљања, а чак и ако се не бавимо политиком, политика се бави нама, нарочито у Србији&qуот;, каже Вујошевић за ББЦ на српском.

Вујошевић последњих година често критикује владајућу Српску напредну странку и председника Вучића, оптужујући их за фаворизовање Црвене звезде.

„Ангажовао сам се (политички) у смислу реакције, када је политика дирнула мене, посао који радим и мешала се у спорт&qуот;, наводи.

„У том моменту сам био тренер КК Партизан и председник Југословенско спортског друштва Партизан и као човек који са имало достојанства морао сам да реагујем&qуот;, додаје.

Због те критике му је, каже, онемогућено да ради у Партизану.

У Србији, истиче, не постоји систем финансирања врхунског спорта, већ се све ради „по ћефу председника партије која је на власти и воли спорт, али један клуб&qуот;.

Спортисти за то време, каже, често страхују и за судбину приватних послова уколико заузму негативан став према власти.

„То је најчешће основни разлог због чега током активне каријере нема јавног декларисања у политици&qуот;, сматра Вујошевић, данас тренер румунског клуба Клуж-Напока.

Како наводи, спортисти ни у оквиру клубова немају слободу да се изјасне шта мисле а они који имају позитиван став „углавном имају интересе или су се нашли у ситуацији да морају то да кажу&qуот;.

• Колико су се напредњаци променили од доласка на власт
• Зашто се привредни напредак (не) осећа у џепу становника Србије
• Шта све могу напредњаци са двотрећинском већином

Зашто је политичарима битан спорт?

Политички аналитичар Цвијетин Миливојевић каже да у Србији постоји поједностављено мишљење о спортистима.

„Део јавности сматра да они не мисле сопственом главом, већ само шутирају лопту и то је то.

„Није тако, у последње време је све више спортиста који јасно резонују друштвене проблеме и у Србији и ван ње - од загађења до локалних ствари&qуот;, наводи.

Како каже, најбољи тенисер света Новак Ђоковић се није политички ангажовао, али многи успехе и њега и других спортиста користе да би их привезали уз себе.

„Разлог је јасан - истраживање јавног мњења показује да је он далеко најпопуларнији у Србији, као што је то некада био кошаркаш Владе Дивац&qуот;, каже Миливојевић.

Владајућа Српска напредна странка већ има и низ спортиста који су уз њих.

Тако је Вања Удовичић, чувени ватерполиста, постао министар спорта, а његов некадашњи саиграч из Партизана колега Славко Гак прво секретар за спорт, а онда за образовање и дечију заштиту.

Такође, Горан Грбовић, бивши кошаркаш Партизана, непосредно после подршке напредњацима постао је директор београдске Арене.

Ипак, Миливојевић сматра да мало спортиста из свега „извуче бенефит&qуот;, у односу на то колико их користе у кампањама.

За то време политику и те како интересује спорт, за који каже да је „веома захвална друштвена област&qуот;, у којој је „веома битан утицај странака&qуот;.

„Странке знају да се у спорту акумулира не само доста капитала и да је много пажње грађана усмерено ка томе&qуот;, наводи.

„Истраживања показују да око 2.000.000 људи навија за Црвену звезду, а око 1.500.000 за Партизан - то је доста могућих гласача&qуот;, додаје.

Владајућа СНС, тврди, такве ствари „решава једноставно - сопствене људе, од којих већина нису спортисти, поставља да воде најбогатије савезе и клубове&qуот;.

• Шта имају заједничко Милошевић, Ђинђић и Вучић
• Шта је „грађанска Србија&qуот; и ко жели њене гласове
• Стефан Немања и сложена историја споменика на Балкану

Таквим „комесарским управљањем&qуот; се врши контрола новца, али и бирачког тела, истиче.

„Најбољи пример тога је Славиша Кокеза, који нема никакве везе са фудбалом, а ни мање ни више је био председник Фудбалског савеза Србије, док је Милорад Вучелић, човек из чела Социјалистичке партије Србије, на челу ФК Партизан&qуот;, наводи Миливојевић.

Кокеза је крајем фебруара приведен на испитивање после хапшења Вељка Беливука, познатог и као вођа организоване групе навијача Партизана, чија се група сумњичи за низ тешких кривичних дела.

Миливојевић ту помиње и случај Звездана Терзића, генералног директора ФК Црвена звезда, који је играо за ОФК Београд, где је касније био и директор.

У марту 2008. српска полиција је за њим расписала потерницу јер је напустио земљу а тужилаштво га је сумњичило да је као директор ОФК Београда злоупотребио службени положај и оштетио клуб приликом трансфера играча.

Неколико месеци касније се нашао и на Интерполовој потерници, а у Србију се вратио и предао 2010. године.

После седам у притвору, уз јемство је пуштен да се брани са слободе. Суђење је у наредним годинама неколико пута одлагано, а до данас овај случај није решен.

У јуну 2014. је именован за вршиоца дужности генералног секретара Црвене звезде, а неколико година касније постао је генерални директор.

„Доласком СНС на власт он постаје први човек највећег клуба у Србији - што кажем иако сам Партизановац - а у којем никада није шутнуо лопту&qуот;, каже Миливојевић.

Терзић се последњих година често јавно захваљивао председнику Вучићу, изјавивши и да „његов дух лебди над Мараканом&qуот;.

„Како му се не би захваљивао, прешао је пут од бекства до првог човека Звезде - па то је амерички сан&qуот;, наводи Миливојевић.

Историјат - ко је све улазио у политику?

Многи.

Атлагић са ФПН-а каже да су јавни радници, између осталог и спортисти, били део свих изборних циклуса у Србији од увођења вишестраначја.

„Било их је некад мање, некад више, али увек су били ту&qуот;, каже, додајући да су то углавном били спортисти у пензији.

• Шта је одлучило прве модерне вишестраначке изборе у Србији
• Девети март 1991. године - јуриш на „Бастиљу&qуот; и крв на улицама Београда
• Од 5. до 6. октобра - колико се Србија променила за 36 сати

Током бурних деведесетих поједини спортисти су учествовали и у борби против режима Слободана Милошевића, пре свега кроз подршку покрету Отпор.

Међу њима је, на пример, Саво Милошевић, тада и даље активан фудбалер и репрезентативац, који је до недавно био тренер Партизана.

Он се 2003, после атентата на премијера Зорана Ђинђића, учланио у Демократску странку, али је 14 година касније прешао у Зелену странку.

Александар Шапић, један од најбољих ватерполиста Србије у историји, нешто касније почиње политичку каријеру - прво је био функционер ДС, а потом председник Општине Нови Београд и његовог Српског патриотског савеза (СПАС).

Када је реч о фудбалерима, Митар Мркела је био на листи Српског покрета обнове, Драгиша Бинић је 2000. године био уз Странку српског јединства, а бивши селектор Милан Живадиновић уз Покрет снага Србије Богољуба Карића на изборима 2007.

За то време Светлана Китић, која је проглашена за најбољу рукометашицу у историји, подржавала је Социјалистичку партију Србије, док је посланик СНС-а постао и аутомобилиста Душан Борковић.

Шахисткиња Алиса Марић 2012. године постала је министарка спорта, али се на тој позицији није дуго задржала.

Последњих година је на политичко-спортском плану било прилично бурно.

СНС је за председничке изборе 2016. објавила листу од 650 јавних личности које подржавају кандидата Александра Вучића.

Међу њима су били фудбалери Стефан Бабовић, Бранислав Ивановић, Ивица Краљ, Владан Лукић, Немања Матић, Драган Џајић, кошаркаши Милан Гуровић, Горан Грбовић, Небојша Илић, Бобан Марјановић, Никола Пековић...

За београдске изборе годину дана касније та листа је проширена, па је СНС подржало више од 1.000 јавних личности, где је такође било доста спортиста.

У последње време чест је и случај Ненада Лалатовића, бившег играча и тренера Звезде, а сада тренера Војводине, који је више пута хвалио председника Вучића.

„Са нама Србима је тешко радити, а он је поштен и честит човек и то одлично ради - дабогда владао Србијом још 50 година, ја му то желим из свег срца&qуот;, изјавио је Лалатовић 2016. године.

Војводина је недавно имала велике финансијске проблеме, запослени у клубу дуго нису примили плате, о чему је Лалатовић редовно причао на конференцијама за медије.

И тада је поменуо Вучића, апелујући на њега да помогне и рекавши да ће „само један његов позив бити довољан (управи клуба и града) да се дозову памети&qуот;.

Опозиција

У јануару 1998. године Југославија је на Светском првенству у ватерполу играла против Хрватске.

До краја има још нешто више од пет секунди, а семафор показује 5:5 - напето.

„Данило Икодиновић… Гол! Невероватно, али истинито&qуот;, виче коментатор Душко Кораћ.

хттпс://ввв.иоутубе.цом/ватцх?в=БјБхиИБСвјс

Те године освојена је бронза, али су Икодиновић и остали репрезентативци у годинама које следе око врата углавном носили злато.

Недавно је и он ушао у политику - биће председник Одбора за спорт Народне странке.

„Не знам зашто се бивши спортисти не оглашавају о политичким питањима и проблемима&qуот;, каже Икодиновић за ББЦ на српском.

„Оглашавају се поводом луле мира у свету и не знам чега све, а кад се нешто деси код нас онда не&qуот;, додаје.

Он то, каже, ради од 2012. године, када је престао да се бави спортом.

„Суштина свега је да више нисам могао ово да гледам, овакво стање у држави не памтим, а имам 45 година - мртва трка између актуелне власти и Милошевића&qуот;, наводи.

Икодиновић сматра да активни спортисти не треба да се политички ангажују, нарочито ако је реч о врхунском спорту.

„Прво, он нема времена, мора само да се бави спортом - два тренинга дневно, утакмице, тренинзи, односи са осталим саиграчима…

„Људи виде како они само шутирају у гол или на кош, бацају лопту преко мреже и слично, али је то само крајњи производ, све је много комплексније&qуот;.

Зато би, каже, бивши спортисти требало да се ангажују, које год ставове да имају.

„И ја сам изашао из зоне конфора. Што? Је л' ми ово требало? Није. Због пара? Паре ми не требају, имам довољно за нормалан живот, али не желим да живим у оваквој држави&qуот;, сматра.

• Неподношљива лакоћа постизања поена - кратак водич кроз Јокићево умеће
• „О мама, мама, мама - заљубио сам се&qуот;: Како је било гледати Марадону
• Како је српски олимпијац чистио Дивчибаре од смећа

Ипак, Икодиновићево име се пред београдске изборе 2018. нашло на листи више од 1.000 јавних личности које су подржале листу владајуће Српске напредне странке.

„Рекао сам већ - моја глупост понекад нема границе&qуот;, каже Икодиновић.

Како наводи, то је била „исхитрена одлука за коју нема оправдања&qуот;.

„Дошао је човек, рекао 'боље би било, да те нико не дира', одговорио сам да не желим и онда је било као 'само да ти се име нађе ту'.

„Нисам се уплашио, али сам помислио 'ајде, ко га ј… Шта сад, један од хиљаду'.

„И тако је било, 'само ми се нашло име'. Одвратно, то није само&qуот;, наводи.

У јулу 2020. Икодиновић је на друштвеним мрежама први пут написао да је тада погрешио, наводећи да је тиме хтео да „купи мир&qуот;.

„Ћутао сам, ћутао и на крају сам морао то да избацим из себе&qуот;, каже.

Позиција

„Крааааај&qуот;, викао је коментатор РТС-а 2010. године, неколико секунди након што је Виктор Троицки невероватним ритерном изазвао делиријум у београдској Арени.

Србија је освојила Дејвис куп.

Играчи су утрчали у терен, са њима и селектор Богдан Обрадовић.

Ускоро су сви остали без косе - групно шишање - држали пехар и слушали Боже правде.

хттпс://ввв.иоутубе.цом/ватцх?в=тЦИ39ЕХ8АНА

Шест година касније Обрадовић је такође слушао химну, али у Народној скупштини, као посланик Српске напредне странке.

„На првом месту моја идеја је била да подржим Александра Вучића - верујем у његову политику&qуот;, наводи Обрадовић.

Иако није био превише активан за скупштинском говорницом, Обрадовић наводи да је то било „врло интересантно искуство&qуот;, зато што је „изнутра видео како држава функционише&qуот;.

Одувек је, каже, редовно гласао и имао пасију према политици - „као пензионери што воле шах&qуот;.

Политика, додаје, има огроман утицај на друштво и зато спортисти треба више да буду укључени у политичка збивања.

„Много се сакривају, а то је волан друштва&qуот;, наводи.

„Имамо мотор, каросерију, народ као путнике и тамо где политика мота лево, ми одосмо лево, где мота десно, ми одосмо десно&qуот;.

Обрадовић каже да му је политика „помогла да дође до неких бржих и бољих решења&qуот;.

„Државни апарат није лако покренути, што је неопходно ако хоћете неке ствари да промените, а када сте у политици то иде много брже… Брже дођете до правих адреса&qуот;.

• Убиство Аце Радовића: Смрт на дербију која ништа није променила
• Кецманова тројка у Загребу - десет година касније
• Од Партизанових беба до џинова са Олд Трафорда

Обрадовић је данас потпредседник Олимпијског комитета Србије, има тениску академију и сарађује са Кином, због чега живи на релацији Београд - Шангај.

„Радим селекцију кинеске деце коју ћу доводити овде на тениске академије у Србији, где је све мање људи који могу да плаћају тенис.

„Тако ће клубови моћи да преживе, а са нашом децом ће радити за мање паре или чак бесплатно и тако ћемо помоћи тенису&qуот;, наводи.

За то, каже, има потписан уговор са Спорт бироом, који је део Комунистичке партије Кине и пандан Министарству спорта Србије.

„То је иницијатива мене и мојих људи, али је Спорт биро државна институција, па је то морало да се пребаци на државни ниво&qуот;, каже Обрадовић.

Међутим, корона вирус је све обуставио и одложио, па и то.

„Они ће се вероватно у септембру појавити овде, већ постоји потписан уговор о сарадњи Београда и Шангаја, као и Министарства спорта и Кине.

„Ја тренутно мало штрчим, као оно ждребе пред руду&qуот;, каже Обрадовић уз осмех, додајући да ће постојати и „велика сарадња са Кинезима, да и они као Србија добију пет играча у првих 50 на свету&qуот;.

Обрадовић каже да све то „нису погодности, јер то има негативан призвук, већ волан и управљачки систем који се користи по закону да би неке ствари биле како ваља&qуот;.

„За време владавине Александра Вучића доста тога смо у спорту променили, види се то кроз резултате, пуно смо напредовали&qуот;, каже.

Како политичари користе спортисте?

Синиша Атлагић, професор ФПН-а каже да маркетиншки стручњаци или пропагандисти у рукаву имају неколико трикова.

„Прво користе технику трансфера&qуот;, каже кратко.

Та техника, објашњава, подразумева прављење везе између два друштвена објекта, у овом случају спортисте и политичара или партије.

„Спортисти су познати, успешни и славни, изазивају позитивне емоције код људи и сматра се да ће њихово учешће у политичком животу изазвати трансфер позитивних емоција грађана на политичаре&qуот;, наводи Атлагић.

Зато, на пример, јавне личности учествују у рекламним спотовима, на политичким скуповима и другим изборним активностима.

„Та техника може имати и негативну страну - и негативне емоције могу тако да се шаљу&qуот;, упозорава Атлагић.

Друго средство је техника пропаганде акцијом.

„То је када нека јавна личност уради нешто и личним примером покаже образац пожељног понашања, што би у овом случају имало и политичку позадину.

„Политичари се често тиме користе, као када је Вучић ишао да спашава децу из сметова. Није он то једини користио, наравно&qуот;, каже Атлагић.

Све то, истиче, спада под дифузну пропаганду - настојање да политичке циљеве остварите неполитичким средствима.

„Дакле, да спортиста, који званично није политички субјект, деловањем учествује у преносу политичке поруке. Спорт је у том смислу веома користан&qуот;, наводи.

Све то, истиче, дешава се широм света, не само у Србији.

„Марат Сафин, некада светски број један у тенису, био је посланик у руској Думи, боксер Кличко је постао градоначелник Кијева…&qуот;

О спорту и коришћењу политике

Стручњаци као један од великих проблема многих спортиста истичу то да многи неспремни дочекају крај каријере, па се неки ангажују и политички.

„Неко вас позове и ви не знате одмах да ли жели да вас искористи или заиста верује у вас&qуот;, каже Ђуровски, додајући да „има и међу спортистима људи који су амбициозни&qуот;.

„Када дођете у те воде, када почне корупција, онда вас умешају са неким људима који су жељни и славе и новца и онда можда ви платите иако сте ни криви ни дужни&qуот;, додаје.

Ђуровски сматра да су „политичари веома вешти људи&qуот; који често спортисте, њихово име и популарност користе у прикупљању гласова.

„Код нас су демократија и народ још увек у магли, па се деси да спортисти на рачун политичких вођа добију ореол укаљаности, иако ништа лоше нису урадили&qуот;.

Перуничић наводи да се дешава и да политичари користе спортисте због њихове популарности, али и да спортисти користе странке због бенефиција.

„Постоји и једно и друго, али и треће да некога једноставно политика интересује и у том домену не мислим ништа лоше&qуот;, сматра чувени рукометаш.

Једино би, каже, волео да сви буду одмеренији и да се о свему прича коректан начин.

„Увек смо сами себи били највећи непријатељи… Најпотребнији смо управо сами себи, волео бих да се као народ мало више зближимо&qуот;, истиче.

Вујошевић истиче да нема много спортиста који су се политички ангажовали, или барем не оних из „мајсторске и велемајсторске категорије&qуот;.

Како наводи, спортисте не треба осуђивати више неко друге.

„У 35 година губе посао, а и да су уложили у нешто да би даље имали од чега да живе, тај посао им зависи од расположења фараона.

„Велики број новинара и професија друге врсте се понаша на сличан начин - њих је и више него спортиста&qуот;, каже.

• Ливерпул коначно освојио титулу, земље бивше Југославије славе: „Стигла наплата дугова&qуот;
• Одлазак Мистера: Зашто ће Манчестером и Лутоном заувек одјекивати име Радомира Антића
• Како је Кристијан Голубовић постао рођенданска честитка славном фудбалеру

Обрадовић каже да је тачно да многи политику виде као нешто прљаво, али да се то своди на питање да ли је чаша полупуна или полупразна.

„Наравно да људи имају оправдања за то - политичари су у прошлости често разочарали јавност у смислу корупције, преваре, лагања, сакривања и прања новца, свега је било&qуот;, наводи.

Актуелна власт се, додаје, зато труди да „то стање свести промени резултатима и радом&qуот;.

Има, каже, оних који преко политике желе „лагоднији живот&qуот;, због чега је „дошло до промена на водећим местима, људи из полиције и функционера&qуот;.

„Кокеза се сумњичи да је као председник ФСС-а био инволвиран у нешто што није добро… Не упирем прстом, али нико ту заштићен није.

„Добро је што је Александар Вучић ствари поставио тако да се све препознаје, истражни органи ће урадити своје и ту се прича завршава - пред лицем правде смо сви исти&qуот;.

Како је у свету?

Слично као и у Србији.

Спортисти се често ангажују када је реч о важним друштвеним питањима, а има и оних који су потпуно ушли у политику, дошавши чак и до најважнијих функција.

Један од најпознатијих спортиста-политичара света је и Арнолд Шварценегер - прво један од најбољих бодибилдера у историји, па холивудска звезда, па гувернер Калифорније.

Додуше, њега би многи пре сврстали у категорију глумаца-политичара, па је Жорж Веа многима први пик.

Веа је током деведесетих играо за ПСЖ и Милан, а многи га сматрају за једног од најбољих фудбалера који никада није играо на Светском првенству.

Разлог за то је једноставан - Веа је из Либерије, афричке земље која нема баш велику фудбалску традицију, али од 2018. има фудбалера за председника.

Веа је још 2005. покушао да постане председник, али је изгубио, као и 2011, када се кандидовао за потпредседника, али је на изборима 2017. коначно успео.

Други пик на драфту за најпознатијег спортисту политичара могао би да буде боксер Виталиј Кличко, некада вишеструки шампион супертешке категорије.

Кличко је заправо дуго комбиновао боксерску и политичку каријеру, а од 2014. године је градоначелник Кијева.

Имају спортисти међу градоначелницима још једног адута - Каха Каладзе, некадашњи фудбалер Милана, од 2017. године је градоначелник Тбилисија, престонице Грузије.

Каладзе је претходно неколико година провео као министар енергетике и заменик премијера.

Последњих година се и доста америчких спортиста политички ангажовало.

Буру је 2016. изазвао Колин Каперник, тада квотербек Сан Франциско Фортинајнерса, када је клекнуо током интонирања америчке химне.

Каперник је то урадио да би изразио протест због полицијског насиља над Афроамериканцима.

Други спортисти су убрзо почели да раде исто, што је поделило Америку и поприлично наљутило тадашњег председника Доналда Трампа.

Велики број спортиста је у међувремену ушао у борбу против Трампа, нарочито Леброн Џејмс, један од најбољих кошаркаша света.

„На најважнијем месту у држави је човек који не разуме људе и заиста му се ј**е за народ&qуот;, изјавио је Џејмс 2018. године.

Уследио је политички веома буран период у САД, нарочито пред изборе у којима је Џо Бајден победио Доналда Трампа.

Џејмс се огласио и када су Трампове присталице после избора упале у Конгрес, рекавши да постоје „две Америке&qуот;.

„Запитајте себе да ли ми овакву Америку желимо да оставимо нашим унуцима… Мислим да је одговор не&qуот;, рекао је Џејмс.

Шта даље?

Даље су разна спортска и политичка надметања.

Атлагић каже да ће и у годинама пред нама бити изборних листа и рекламних спотова пуних спортиста.

„Врло вероватно, неће то бити изузетак од онога што смо до сада виђали&qуот;, каже Атлагић.

Један од њих можда буде Икодиновић, који је тек кренуо у политичку борбу.

„Покајати се сигурно нећу, а надам се да ћу макар за један промил променити нешто… Ако не успем, макар сам пробао&qуот;, каже.

Препрека већем ангажовању спортиста у политици је пре свега зона конфора, што, каже, показује и пракса.

„Вук Јеремић је причао са још неким спортистима, не могу да кажем да је наишао на зид, али је увек било 'ма шта ће ми то у животу'&qуот;.

Он ту понавља да би бивши спортисти требало више да се ангажују, што сматра и Обрадовић.

„Можда нек око ово чита каже себи 'чекај, ако је Богдан уз помоћ државе урадио све ово што је урадио - а без државе се не може - онда могу и ја&qуот;, каже Обрадовић.

Како наводи, добром оперском певачу, научнику, инжењеру или спортисти већина људи ће веровати, што треба користити.

„То су људи који су изашли из природне селекције&qуот;, каже.

Перуничић каже да ће и у будућности увек подржати оне које мисли да треба, не очекујући ништа заузврат.

„За нешто што је добро, увек ћу рећи да је добро и никога нећу наговарати да исто уради.

„Никада нисам делио пријатељства према томе ко је за кога, иако тога има, па је мени замерено због нечега што подржавам, а ја то никада нисам радио&qуот;, истиче.

Вујошевић наводи да је „добар човек онај ко добро ради свој посао, а најбоље што спортиста може да ради је да добро представља клуб и репрезентацију&qуот;.

„Као што то, на пример, ради Новак Ђоковић - нема човека који ради већи посао за Србију од Ђоковића&qуот;, сматра некадашњи селектор репрезентације Србије и Црне Горе.

Не мисли, каже, да Ђоковић треба да се излаже ризику и да се бори уместо других који ћуте.

„Једноставно, оног момента када цело друштво постане демократско, биће мање потребе да се прича, а биће више приче.&qуот;

---

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 04.09.2021)