Фудбал, Ливерпул и Хилзборо: Пет ствари које су довеле до трагедије
На данашњи дан 1989. на стадиону у Шефилду погинуло је 96 навијача Ливерпула уочи утакмице са Нотингем Форестом.
У катастрофи на стадиону Хилзборо у Шефилду 1989. године погинуло је 96 навијача, али је истрага показала да су ове смрти могле да буду избегнуте да одговорни нису направили велики број грешака.
ББЦ Њуз се овом приликом осврће на неке од кључних одлука и пропуста.
1. Пропуст у спречавању загушења
Пола сата пре почетка утакмице, прилаз трибини Лепингс Лејн је већ био закрчен.
Десет хиљада и сто навијача са картама за стајање је требало да уђе на стадион кроз седам капија, а у 14.30 мање од половине их је било унутра.
Како су нови навијачи пристизали, гужва на улазу је постајала све гора - што је довело до судбинске грешке и одлуке да се капије широм отворе.
Истрага је показала да је ова одлука била резултат неколико погрешних процена.
- Ноћ коју Ливерпул никада неће заборавити - како је подигнут пехар Премијер лиге
- Аталанта - фудбалска богиња која је залечила ране Бергама
- Минхенска трагедија Манчестер Јунајтеда - од кармина на крагнама до прања ковчега
За почетак, на прилазима стадиону није било полицијског кордона који је требало да обезбеди кретање у колони и да омогући приступ само онима који су имали карту.
Претходне године, током полуфинала Купа, полицијски кордони су регулисали улазак навијача.
Међутим, на дан несреће, око стадиона је било 170 полицајаца мање него тада.
Дејвид Дакенфилд, командир полицијских снага тог дана, признаје да је требало да „посвети посебну пажњу кордонима&qуот;.
Полиција је такође затворила и неке од окретница на самим улазима на трибине не би ли тако раздвојила навијаче Ливерпула и Нотингем Фореста.
Ова одлука - у комбинацији са конфигурацијом самог прилаза трибинама - гужву је само начинила још већом.
Резултат истраге из 1990. је указивао на то да је број навијача који је пролазио кроз сваку окретницу на том улазу био три пута већи него на осталим окретницама на стадиону.
Независна истражна комисија која је успостављена да би надгледала документе везане за несрећу, закључила је да „постоје јасни докази да окретнице које су водиле ка Лепингс Лејн трибини нису могле да опслуже улазак толиког броја навијача до званичног почетка утакмице&qуот;.
Некадашњи полицијски инспектор Јужног Јоркшира Гордон Сајкс је појас око улаза на Лепингс Лејн трибину описао као „смртоносну замку&qуот;.
Он је током истраге рекао да је сам дизајн окретница и раније правио проблеме, као и да је приступни пут који се налазио ван стадиона био постављен тако да су навијачи били ,,заробљени&qуот; у угловима или између ограде и саме капије.
„Бићу сурово искрен - све до 1989. године нам је успевало да се провучемо са таквим пропустом&qуот;, рекао је он.
Са таквом критиком се није сложио Грем Макрел, секретар Шефилд Венздеја, који је рекао да је „број окретница ка Лепинг Лејн трибини на претходним утакмицама био задовољавајући&qуот;.
Унутар самог стадиона, „није било начина да се изброје сви навијачи који су улазили на засебне секторе на трибинама&qуот;.
То је у многоме отежавало контролисање попуњености одређених сектора.
Тим који је водио истрагу је истакао полицијске грешке које су начињене у припремама пред меч, као и на сам дан одигравања утакмице.
Такође се наводи да је затварање пута који је туда пролазио само погоршало ситуацију.
Није био направљен план за случај непредвиђених ситуација као што је био изненадан долазак великог броја навијача, а покушај да се затворе прилазне капије, пре него што су навијачи пришли окретницама, био је учињен прекасно.
И док се гужва повећавала у близини окретница, а дежурни полицајци покушавали да успоставе контролу, полиција је у 14.44 радио везом затражила појачање.
Око 2.000 навијача Ливерпула је у том тренутку још увек било ван стадиона, а командир полицијских снага Дакенфилд је издао наређење да се „отворе капије&qуот; и да се тако дозволи навијачима да уђу на стадион.
- Доктор у копачкама: Невероватна прича Сократеса, фудбалера бујне косе и чврстих ставова
- Совјетски геније фудбала кога свет није упознао
2. Тунел није био затворен
Када је капија Ц била отворена, већина навијача је кренула тунелом ка централном сектору, стварајући тако фаталну гужву.
У сваком случају, да је тунел био затворен, навијачи би се поделили и кренули ка празнијим секторима, тврдило се у истрази.
Ово је био опробан метод којим се ограничавао приступ централној трибини и који је и раније био коришћен током полуфинала ФА Купа 1988. године.
Дакенфилд је признао да је „његов пропуст да затвори тунел био директан узрок смрти 96 навијача&qуот;.
Комисија је установила да је он имао најмање три минута да „размотри све консеквенце&qуот; своје одлуке да отвори капије.
Било како било, Дакенфилд је признао да није ни размишљао о затварању капија, већ да се „заблокирао услед притиска под којим се нашао&qуот;.
Као олакшавајућу околност он је навео да се руководио ,,мањкавим&qуот; полицијским наређењима, која нису ни помињала могућност затварања тунела.
Лорд Тејлор у свом извештају о катастрофи из 1990. године напомиње да је права „несрећа&qуот; била чињеница да „полицајци који су тог дана били на дужности нису ни знали за затварање тунела 1988. године&qуот;.
У сваком случају, Независна истражна комисија сматра да су и Дакенфилд и његов претходник Брајан Мол били свесни да је тунел могао да буде искоришћен „за превенцију гужве&qуот;.
Лорд Тејлор свој извештај из 1990. завршава тврдњом да је превид који је довео до тога да тунел не буде затворен био „фатална грешка&qуот;.
Оригинална полицијска истрага је такође закључила да ће „пропуст да се предвиди да ће се навијачи који су ушли кроз капију Ц наћи у замци, имати директан утицај на катастрофу&qуот;.
Комисија је утврдила и да су командири јединица морали да добију наређење да затворе централни тунел и да је недостатак такве команде допринео кобном догађају на трибинама.
- Зашто Арапин улаже у израелски фудбалски клуб који бодре расисти
- Како су Совјети освојили Британију на фудбалском терену
3. Неодлагање почетка утакмице
Као командир, Дејвид Дакенфилд је имао ту моћ да одложи почетак утакмице у интересу безбедности посетилаца.
Око 14.30, ТВ монитори у полицијској контролној соби су јасно приказивали како гужва постаје све већа на Лепингс Лејну.
Али после консултације са својим замеником Бернардом Марејем, Дакенфилд је одлучио да утакмица може да почне у предвиђено време.
Током истраге која је уследила, Дакенфилд је рекао како сада схвата да је требало да одложи почетак утакмице.
Полицијски старешина Роџер Маршал, који је био позициониран на улазу на Лепингс Лејн, рекао је комисији да „искрено жали&qуот; због тога што није захтевао одлагање почетка утакмице.
Он се сложио да би то ублажило „анксиозност и фрустрацију&qуот; навијача који су покушавали да уђу на стадион.
Оваква одлука је, према Тејлоровој истрази, била увод у катастрофу.
Лорд Тејлор је закључио да је, у складу са ситуацијом која је постајала све опаснија, „безбедност посетилаца морала да буда основна преокупација&qуот;.
Почетак утакмице је требало да буде одложен и то би дало времена да се притисак на окретницама смањи, рекао је он.
Глен Киртон, портпарол Фудбалског савеза 1989. године, је рекао истражитељима да је он потегао питање одлагања почетка меча са секретаром Шефилд Венздеја Гремом Макрелом.
Он је рекао да је питао Макрела да ли, с обзиром на 20.000 људи који су још увек били испред стадиона, полиција може да захтева одлагање почетка утакмице.
Он је изјавио да му је било речено да „они то не воле због потенцијалних проблема на крају меча и одласком навијача са стадиона&qуот;.
У сваком случају, Макрел негира да је имао било какву комуникацију о могућем одлагању меча са Киртоном.
Он је комисији рекао и да је то био „проблем који је полиција морала да реши&qуот;.
Казао да је одлуку о кашњењу почетка морао да донесе командир полиције&qуот;.
Дакенфилд је претходно рекао Тејлоровој истражној комисији да је одлагање могло да се наложи само у случају „да је постојао битан спољни фактор, као што је магла или загушење на ауто-путу, а не ситуација у којој су навијачи закаснили са доласком, па макар и у великом броју&qуот;.
Међутим, две године пре тога почетак утакмице је био одложен: 1987. године је старт полуфиналне утакмице био померен за 15 минута баш због навијача који су касно пристигли пред стадион.
У извештају истражне комисије стоји да је, „у тренутку док су тимови истрчавали на терен на време за почетак у 15.00, публика већ почела да навија, а да су се у исто време чули и крици са централне трибине&qуот;.
У 15.06 меч је био прекинут када је један полицајац ушао на терен.
- Мирчеа Луческу - тренер клуба чији га навијачи мрзе
- Постао фудбалски судија да би победио властити его
- Како су Пушкаш и Мађари на Вемблију почели револуцију
4. Спора реакција
Оригинална истрага се није бавила реакцијом хитних служби јер је мртвозорник, др Стефан Попер, донео контроверзну одлуку да одбаци све доказе прикупљене након 15.15 тог дана.
Његова одлука, која је касније преиначена, је била донета на основу погрешне претпоставке да су у том тренутку све жртве већ биле мртве или са фаталним повредама.
У сваком случају, у наставку истраге је утврђено да је реакција хитних служби била „трагично неадекватна&qуот;.
Дејвид Витмор, експерт за овакве ситуације, је критиковао старешину амбулантног тима, Пола Изона, због тога што је пропустио да обрати пажњу на дешавања у критичним секторима, иако се пред његовим очима одвијала велика катастрофа.
Алберт Пејџ, шеф хитне помоћи Јужног Јоркшира, рекао је да је Изон представљао и „очи и уши&qуот; његове службе на самом стадиону.
Ипак, рекао је и да није био свестан да су гледаоци били практично згњечени.
Он је признао да је „пропустио да прикладно процени ситуацију&qуот;, као и да је „пропустио да прогласи општу опасност на време&qуот;.
Такође, рекао је и да његов радио није функционисао тог тренутка.
Када је био упитан да ли се сетио да позове оближње болнице, он је рекао да је претпоставио да ће то да уради контролна соба хитне помоћи.
Док је реакција амбулантне службе изостајала, добровољци из болнице Сент Џон су се „понашали много боље&qуот; од својих колега и моментално су почели да помажу жртвама, рекао је Витмор.
Било је ту „доста неслагања и пропуста&qуот; у комуникацији између две хитне помоћи, додаје он.
Алат за сечење, који је из полицијске гараже затражен у 15.10, је стигао тек када су сви повређени већ били евакуисани.
Један од доктора који је помагао повређеним навијачима на самом терену, тражио је од полиције боце са кисеоником не би ли оживео повређеног навијача.
Боца која му је донесена је била празна, речено је истражној комисији.
Професор Џон Ештон, експерт за јавно здравље који је присуствовао утакмици као навијач Ливерпула, рекао је комисији да је он радио процену повређених и жртава иза трибине Лепингс Лејн, јер није било никог другог ко би се прихватио тога.
„Било је хаотично&qуот;, рекао је. „Било је много жртава, било је ту и нешто полиције, али здравствених радника није било нигде&qуот;.
Најмање један навијач који је страдао је могао да буде спасен да му је била указана лекарска помоћ.
Џесмит Соар, стручњак за реанимацију, рекао је да је правовремена интервенција, пре него што је наступило срчани застој, могла да спаси живот Џејмсу Аспиналу, сину Маргарет Аспинал која данас предводи кампању сећања на жртве.
Након захтева полиције за „флотом амбулантних кола&qуот; у 15.06, 42 возила су стигла испред стадиона, али сам приступ терену је био одлаган јер је полиција саопштила да има „проблеме са гужвом&qуот;.
Постојао је „недостатак базичних инструмената за спасавање живота на самом терену, где су били неопходни&qуот;, стоји у извештају истражне комисије.
Само два амбулантна возила су стигла до дела терена испод саме трибине Лепингс Лејн.
Од 96 преминулих, само је њих 14 било и примљено у болницу.
Господин Изон није известио о катастрофалном инциденту све до 15.22.
Шеф хитне помоћи Алберт Пејџ је рекао да је ово било „превелико&qуот; кашњење.
Он је критиковао Изона због тога што није успео да процени ситуацију и што је приоритет давао жртви са сломљеном ногом.
Пејџ је казао како је у почетку мислио да је реакција медицинског тима била „брза и ефикасна&qуот;, али да су га саслушања током истраге убедила да ревидира тај свој став.
„Мислим да је најслабија тачка била касни позив за помоћ и процена медицинског особља на лицу места која је била последица полицијских извештаја да се на стадиону дешава упад навијача на терен&qуот;, рекао је он.
Комисија је закључила да је брза реакција служби за хитну помоћ изостала због кашњења саме полиције да прогласи ванредну ситуацију.
Утврђено је и да је хитна помоћ пропустила да препозна праву природу проблема на трибини Лепингс Лејн.
- Робињо, случај силовања и тамна страна бразилског фудбала
- Како је Клоп вратио Ливерпулу шампионски сјај
- Од пречке Мијатовића до потопа у Јужној Африци - све трагедије фудбалске репрезентације
5. Ненаучене лекције
Хилзборо је 1989. године био сматран једним од најмодернијих стадиона у Енглеској.
Било је одређено да се на њему одиграју полуфинала ФА Купа 1981, 1987. и 1988. године.
Поседовао је хваљени и модерни ЦЦТВ систем камера и окретнице на капијама које су регулисале и бројале навијаче који су улазили на трибине.
Па ипак, ту је неколико пута дошло до опасних инцидената. Комисији је речено да је један од тих инцидената из 1981. био „за длаку&qуот; избегнут.
Свеједно, лекције о небезбедној природи трибина нису биле научене.
Према Џону Кутлаку, стручњаку за стадионе, семе катастрофе из 1989. је било посејано 10 година пре тога, када је издат безбедносни сертификат да та трибина може да прими 7200 навијача.
Он каже да је права процена требало да гласи на 5425 посетилаца.
Сектор 3, на којем је погинуло више навијача Ливерпула, могао је безбедно да прими само 678 навијача, али тог дана их је било 1430 на тој страни.
Клупски планер, др Иствуд, слаже се да је првобитна процена капацитета од 10.100 - а она је омогућила и додатних 2900 навијача са картама за стајање да буду у северозападном углу трибина - била „превисока&qуот;.
Током полуфинала Купа из 1981, када су на Хилзбороу играли Тотенхем и Вулверхемптон, у гужви на трибинама је било повређено 38 навијача.
У контексту догађаја који су се одиграли осам година касније, полиција је тада отворила капију Ц након таласања код окретница.
Приликом налета навијача на Лепингс Лејн трибину, једва су избегнуте жртве, каже извештај истражне комисије.
Две капије на ободу терена су биле отворене да би један део навијача могао да побегне на терен.
Бројачи на окретницама су показали да је било 335 навијача више него што је то било дозвољено.
Тада су званичници Шефилд Венздеја оптужили навијаче Тотенхема да су „закаснили&qуот; и да су „журили на своја места&qуот;, притискајући тако оне који су били испред њих.
После инцидента, одлучено је да Хилзборо наредних шест година не буде домаћин полуфинала Купа.
Према безбедносним условима прецизираним у сертификату, радна група састављена од представника града, полиције, ватрогасне службе и клуба, сваке године је вршила инспекцију стадиона.
Ипак, та радна група никада није сигнализирала да би требало поново проценити капацитет трибине Лепингс Лејн.
Када су обишли објекат у мају 1988. године, проценили су да стадион нема „битне недостатке&qуот;.
Кутлак је током истраге рекао да су годишње инспекције стадиона представљале „пропуштену прилику да се поново процени капацитет трибина&qуот;.
Лепингс Лејн трибина је након тога прошла кроз неке значајне поправке, али ниједна од њих није довела до новог, ревидираног безбедносног сертификата.
По препоруци јоркширске полиције, клуб је трибине изделио у секторе, не би ли „спречио слободно кретање навијача&qуот;.
Свеједно, предлог да се навијачи директно са окретница усмеравају ка одређеним секторима, омогућујући тако и прецизно бројање навијача, никада није заживео „због процењених трошкова које би због тога имао домаћин стадиона Шефилд Венздеј&qуот;.
Нагиб тунела је такође значајно одударао од прописаног стандарда за спортска игралишта.
Када је 1987. године Хилзборо поново добио дозволу да се на њему одигравају полуфинала, одигран је меч између Лидс Јунајтеда и Ковентри Ситија.
Мало пред почетак меча, полиција је одложила почетак утакмице на 15 минута, не би ли омогућили да навијачи који су каснили буду безбедно смештени на трибине.
Један од навијача Лидса је рекао да је у централном сектору било превише навијача и да он није могао „ни да аплаудира од гужве&qуот;.
Полуфинале из 1988, такође између Ливерпула и Нотингем Фореста, прошло је без већих инцидената, иако су неки навијачи Ливерпула, али и полиција, рекли да је на Лепингс Лејн трибини била превелика гужва.
У овим случајевима, тунел је био затворен, а навијачи су усмеравани ка бочним секторима.
Према извештају истражне комисије, Шефилд Венздеј је „демантовао да је имао било каква сазнања у вези превеликог броја људи&qуот; на полуфиналима 1987. и 1988. године.
Извештај је констатовао да су проблем са гужвом око окретница 1987, као и онај на трибинама из 1988, показали да на самом стадиону постоји опасност у случајевима када се на трибинама нађе превелик број људи.
Ризици су били познати, а катастрофа из 1989. је могла да се предвиди&qуот;, речено је у извештају.
Комисија је закључила да је на стадиону било премало функционалних окретница, да су натписи на секторима били неадекватни и да је пројекат самог стадиона и околине допринео несрећи.
Погледајте видео - како је свет плакао због смрти Дијега Марадоне
Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук
(ББЦ Невс, 04.15.2021)
