Artur Rembo: Pijani brod

Dok silažah, nedavno, niz nehajne Reke, Lađari me, osetih, prestadoše vući; Njih, gole, o šarene pribiše direke, Za mete ih uzevši, Indijanci bučni. Nosac sukna engleskog i flamanskog žita, Bezbrižan, bez posade bejah, u slobodi! Reke me, kad prestade metež da mahnita, Pustiše da zaplovim kud me želja vodi. Gluvlji nego dečiji mozak, prošle zime, Dok me zapljuskivala plima rasrđena, Ja krenuh! I slavniji darmar zahvati me Od onog što odnosi kopna odronjena. Bura me