Ali kada bi Zvonko Bogdan snimio ove Balaševićeve pesme, e to bi bilo nešto…
RTS 01.05.2021
Izađe na scenu i započne: „ne može se uhvatiti... senka” – i tek tu kreće orkestar. I muzika kao da kaže: ovo je onaj Zvonko Bogdan kojega ste tolike godine uzimali zdravo za gotovo. E sad više nećete. Sve je skoro propalo, sve je strašno, ali – vreme je da se ponovo živi, da se ponovo tiho slavi život, da se ponovo zapeva, tiho i odmereno, ljudski, da se slavi lepša, nedostižnija, romantičnija ljubav. Kao nekad. Ova pesma je označila veliki povratak velikog Zvonka Bogdana koji još nije otpevao sve što
Znamo svi: ravnica, salaši, „konji koji jure", čeze, trajni osećaj prošlosti, do pasatizma, vojvođansko obilje i plodnost, zemlja bez gladi i zemlja panonske intrinzične melanholije... sve je to Zvonko gotovo samostalno inaugirisao u nešto potpuno prepoznatljivo, u zaseban žanr, u „blaudruk" posebne kulture jedne regije (u pravom smislu reči, ne ovom današnjem, odbojnom), do klišeja. I tako decenijama. Zbog toga se sve uglavnom i iscrpljivalo na toj površini - i
