Пред зору
Данас 17.05.2021 | Пише: Павел Виликовски
Архипелаг магазин Поново је ишао на кеј. У овај град се више никад нећу вратити, помислио је. Из те перспективе знао је у себи чак да на тренутак пробуди тугу; окренуо је главу. Из кућа преко пута, као престрашени, на њега су викнули прозори.
Уста су му одједном унутра била пуна пљувачке, ваљда због тога што је стискао зуб. Пљунуо је. Пљувачка је била тако вискозна да је остала да му виси на усни као рашчерупана, провидна, на крају задебљала гумица; два-три пута се љуљнула, онда се откинула и пала му на ципелу. Прасе! Опсовао је у себи бесно. Прасе, старо сенилно немогуће! За неколико минута је стајао испред хотела. Улаз је био осветљен. Код дрвеног мостића је стајала група пубертетлија. И у
