Други светски рат, народни хероји и антифашизам: Ко се данас сећа Пинкија
Бошко Палковљевић Пинки погинуо је као партизан у Другом светском рату 10. јуна 1942. Имао је свега 22 године.
Ко је Пинки? Зависи кога питате.
Они рођени пре смрти доживотног председника некадашње Социјалистичке Федеративне Републике Југославије Јосипа Броза Тита сетиће се народног хероја и књиге из школске лектире „Пинки је видео Тита&qуот;.
Тридесетогодишњацима и млађима ће прва и вероватно једина асоцијација на Пинкија бити филм „Ране&qуот;, у коме један од главних ликова - млади београдски криминалац - има такав надимак.
Овај фиктивни антихерој надимак је добио по историјској личности - Бошку Палковљевићу Пинкију који је због храбрости и чињенице да је погинуо са 22 године остао симбол антифашистичке борбе у Другом светском рату и партизанског покрета у некадашњој Југославији.
Наредне године, 10. јуна навршиће се 80 година од његове смрти.
Иако и данас неке школе, улице, једна касарна у Сремској Митровици и чувена спортска хала у Земуну носе назив Пинки, о овом народном хероју ретко се говори.
- Прича о војвођанској Немици која је преживела усташке логоре
- Колико се данас сећамо народних хероја
- Иво Лола Рибар - југословенски Че Гевара који је волео Слободу
„Деведесетих је дошао талас ревизионизма који никога није поштедео, дошло је време антикомунизма и антисоцијализма где су као невине жртве страдали и многи народни хероји и храбри борци какав је био и Пинки&qуот;, каже за ББЦ на српском историчар Андрија Поповић, директор Музеја Срема.
Да какво-такво сећање на овог хероја „преживи&qуот; претходне бурне деценије помогла је књига Јована Поповића „Пинки је видео Тита&qуот;, која је била неизоставни део одрастања бројних генерација стасалих у комунистичкој Југославији.
Захваљујући популарности те књиге и самог Пинкија многи који би се у некој ситуацији срели са некадашњим доживотним председником - добијали тај надимак.
- Зашто је Јасеновац „пропуштена прилика&qуот; за помирење
- Чедомир Љубо Чупић - народни херој који је осмехом пркосио смрти
Ко је Бошко Палковљевић Пинки?
Рођен је 1920. године у сремском селу Манђелос, надомак Сремске Митровице, у земљорадничкој породици, која је скромно живела.
Већ средином тридесетих година Палковљевић се среће са комунистичким идејама, јер је њихова организација у Срему тих година била врло разграната - ћелија је било у готово сваком селу.
Пинки пре пунолетства постаје члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ).
„Пинки је један од најзначајнији хероја са тла Срема и можда и најистакнутији симбол тог првог антифашистичког устанка 1941. године.
„Он је слика и прилика младих скојеваца који су полетели тад у одбрану земље&qуот;, каже Поповић, који се посебно бавио антифашистичком борбом у градовима.
Палковљевић је, каже, од ране младости показивао склоност ка механици и машинству.
„Волео је још као дете да поправља ствари, посебно браве и катанце, зато је у Новом Саду уписао средњу школу за машинство и механику&qуот;, каже Поповић.
Та школа би, појашњава, у данашњим категоријама била у рангу више школе.
Тамо долази као формирана личност и политички јасно опредељен.
„У Новом Саду је било још више комуниста, тамо се повезао са друговима и посветио се идеолошком раду&qуот;, наводи он.
У то време, у Краљевини Југославији Комунистичка партија је илегална организација и припадници овог покрета су хапшени и прогоњени.
Две године касније, Пинки ће бити избачен из школе, јер је предводио велики штрајк када је ученицима укинута менза.
Те 1940. он се враћа у родно место и ту ће 1941. сачекати рат, али и почетак устанка против окупатора.
„Оно што га издваја од других бораца је што је Пинки био добровољац војске Краљевине Југославије.
„Чим је избио рат, пријавио се у војску, али није ни дочекао борбу, а Југославија је капитулирала, тако да се у јулу придружио партизанима на Фрушкој гори&qуот;, наводи Поповић.
У то време Срем је постао део Независне Државе Хрватске (НДХ).
НДХ је успостављена на простору данашњих Хрватске, Босне и Херцеговине и до овог дела Војводине већ 10. априла 1941. уз пуну сарадњу нацистичке Немачке и фашистичке Италије.
Три месеца касније, лета 1941. значајан број партизанских одреда спас ће потражити у фрушкогорским шумама.
Међу њима је био и Пинки.
За разлику од њега и политички упућених другова, значајан број људи је то урадио како би сачувао голи живот, напомиње Поповић.
„Југословенска полиција је имала спискове, већ се знало ко су комунисти, ко води коју организацију и једноставно кад су дошли Немци и усташе, они су само преузели те спискове из полицијских станица.
„Кренули су да долазе и да их хапсе по кућама, па су ти људи били принуђени да беже&qуот;, описује Поповић.
После акције рушења моста у близини Руме, у зору 10. јуна 1942. у селу Мала Ремета отворио је ватру на Немце, како би омогућио саоборцима одступницу да побегну у шуму.
Када је покушао да се пребаци преко једне чистине, митраљески рафал му је пресекао груди, наводи се на сајту основне школе у Батајници која носи његово име.
Тих дана, у селима Срема, нису се чуле песме за слободну територију.
- Како је југословенска авијација бомбардовала Трећи рајх
- Ко је био Британац Бил Хадсон који је хтео да помири Тита и Дражу
Како је видео Тита?
Пинкијево највеће достигнуће, поред бројних акција у борби с непријатељима, јесте управо одлазак код Јосипа Броза и главне команде која се у зиму 1942. налазила у централној Босни у близини Тузле.
Одабран је да буде курир и успео је усред зиме - у децембру и јануару, да од Војводине преко Семберије и Мајевице стигне на одредиште.
„То је у оно време био тежак и опасан пут кроз шуме, лаички да кажемо - руски рулет са два метка.
„Ако га не убију успут Немци или усташе, ухватиће га неки вук или медвед&qуот;, описује Поповић.
Успео је после месец дана да их пронађе на босанској планини Романији и преда Титу извештај о војвођанским одредима, по чеми је касније књига „Пинки је видео Тита&qуот; добила назив.
Књига није историјска грађа, али Поповић сматра да је значајно јер је писана 1947. када су многи актери живи и комунистички покрет је целовит, тако да су у њој сачуване бројне аутентичне анегдоте.
Наредне 1948. године доћи ће до разлаза између Тита и совјетског вође Јосифа Стаљина, што ће довести и до подела међу југословенским комунистима.
Иако су људи попут Пинкија животе дали за слободу, данас се мало чита и још мање зна о народним херојима, уверен је и председник Градског одбора Савеза удружења бораца народноослободилачког рата Сремска Митровица, Раде Корица-Бата.
Зато је, каже, један од главних задатака њихове организације данас да сачувају сећање и обележе све важне датуме и годишњице.
„Младе генерације треба да знају да је Пинки иако млад, био активан и напредан.
„Желео је слободу и био један од првих диверзаната у Војводини и извео низ смелих акција у Срему и још за живота постао легендарна личност&qуот;, каже Корица.
За народног хероја проглашен је годину дана после смрти - 25. октобра 1943.
Како га памте генерације стасале у Југославији?
Редитељ Срђан Драгојевић, рођен 1963. године, за себе каже да је одрастао у време касног самоуправног социјализма - када је процес идеолошке индоктринације знатно ослабио.
„Ми смо ишли са школом да гледамо партизанске филмове користећи то као јако добру забаву за добацивање и зезање.
„Имали смо свесно ироничан однос према тековинама НОБ-а&qуот;, каже Драгојевић за ББЦ на српском.
Некадашњи посланик из редова социјалиста похађао је Земунску гимназију, близу које је хала Пинки, али их то није много зближило.
Каже, народне хероје нису гледали као генерације пре њих.
Када је требало да из њиховог разреда буде изабран један ученик за Савез комуниста Југославије, од тога су, каже, направили игроказ.
„Малтретирали смо директора неколико недеља тврдећи да нико од нас није довољно добар да буде комуниста.
„Кад су се саме пријавиле неке близнакиње које су биле штреберке, онда смо утврдили да оне нису добре другарице и да не заслужују то место&qуот;, присећа се са осмехом.
Од индоктринациједо „Рана&qуот;
Ниједан друштевни притисак није добар када је очигледан, напомиње.
„Ми смо као млади са ниподаштавањем гледали на култ личности који је постојао.
„Били су и мојој генерацији у основној школи примери писмених задатака Зашто волим Тита више од тате и маме&qуот;, истиче Драгојевић.
Критички су преиспитивали систем у ком су живели.
„Знало се да међу младима у партију иду само они који не слушају рокенрол и немају успеха код девојака.
„Није се то много променило ни данас&qуот;, сматра.
Драгојевић је и режирао и писао сценарио за Ране, који такође говори о неким друговима и младим ратницима, али са другачијим системом вредности у односу на славне имењаке.
Заједнички су им само поднебље и кризе и ратови.
„Кад је реч о Пинкију из мог филма, он рефлектује тај мој став из ране младости.
„Наши очеви су претежно били чланови партије, ми смо као деца имали мало потцењивачки однос према томе, нисмо имали много разумевања и поштовања&qуот;, објашњава он.
У тај однос је уткан амбивалентан став према целој СФРЈ.
„Када нешто изгубиш, и почнеш да живиш у систему који је у многим аспектима гори него претходни, тад схватиш да тај систем и није био тако лош.
„И то у неким важним елементима - образовање, здравство, култура, безбедност, стабилност&qуот;, истиче Драгојевић.
Уследиле су године ратова, кризе и транзиције.
„Неолиберални капитализам не мора да подразумева анархију у систему вредности, иако је то јако дугачак процес&qуот;, каже режисер, који је по образовању и клинички психолог.
Уверен је да његова деца не знају довољно о тим херојима, а да би здрава друштва требало да усмеравају децу ка позитивним примерима, али и да имају консензус о историји.
„Позитивни примери свакако јесу хероји НОБ-а, посебно деца ратници, нема дилеме.
„Кад су почели да промовишу децу четнике, схватио сам да је све отишло дођавола&qуот;, истиче.
Колико данас знамо о Пинкију и друговима?
Недовољно, сагласан је и историчар Андрија Поповић.
Овај тридесетогодишњак сагласан је да многи људи његове генерације и млађи мало знају о оваквим појединцима.
У то се уверио и лично, кад је у склопу једног научног рада спроводио анкету по фрушкогорским селима - колико познају хероје или наслеђе антифашистичке борбе.
„Старије генерације рођене 40-тих, 50-тих или 60-тих свесни су тога и знају личности готово 75 одсто, а како се иде ка млађим генерацијама тај број пада на 10 или пет одсто препознавања.
„И где има споменик у центру села, деца не знају чему је посвећен или коме&qуот;, напомиње Поповић.
На њихово питање да ли је Југославија побеђена или поражена у рату, млађи од 30 година су им у великом проценту - 75 одсто, одговорили да је поражена, додаје.
- Прва пролетерска бригада - од народних хероја до избледелог сећања
- Пет ствари које треба да знате о Титу
- Преговори са нацистима - мрља у партизанској борби или мудар стратешки потез
Зашто је тако?
„Заслуге за то су наше, сектор културе и просвете су у великој мери заказали, јер смо дозволили да ревизија уђе у уџбенике&qуот;, каже историчар Андрија Поповић.
Као пример наводи један од уџбеника који се појавио почетком 2000-тих где је Тито окарактерисан као „ноторни агент Коминитерне&qуот;, а Дража као „љубитељ француске књижевности&qуот;.
„Иако улога четника није на прави начин истраживана, управо због политичке конотације, овде је ипак јасна зла намера ревизиониста&qуот;, напомиње Поповић.
Драгољуб Дража Михаиловић био је командант Равногорског покрета или Југословенске војске у отаџбини, чији су припадници познати као четници.
То је била српска националистичка и монархистичка организација, која се на почетку рата борила против Немаца, али је веома брзо, заједно са нацистима кренула у окршаје са партизанима.
„Не би смели такви јунаци да буду разматрани у негативном контексту, Пинки је један од најбољих примера, иако их има много.
„То су били клинци, момци и девојке са 20 година, неки и млађи, који су хтели да се боре за сопствену земљу и то не смемо заборавити&qуот;, напомиње Поповић.
Степен њиховог херојства најбоље би схватили, истиче, кад би се данашње младе генерације, ставиле у ту позицију.
„Треба да се запитамо, данас кад би нас војно најјача сила на свету, на пример НАТО, окупирао, колико људи би смело да устане или да оде у неку Фрушку гору да се бори, а тамо нема ни хлеба, ни склоништа&qуот;, закључује Поповић.
Међу борцима био је и Бошков најмлађи брат, Петар Палковљевић Пинки.
Био је председник новосадског фудбалског клуба Војводина са најдужим мандатом, као и градски и покрајински функционер, а радио је и за Управу државне безбедности.
Са само 13 година прикључио се покрету отпора, а 1942. године постао је борац Фрушкогорског партизанског одреда, писао је портал 021.
Преминуо је прошлог децембра у 92. години.
Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук
(ББЦ Невс, 06.10.2021)
Трамп у Британији: Церемонија у замку Виндзор, у центру Лондона протест
Поруке које је осумњичени за убиство Чарлија Кирка разменио са цимером
Одлазак Дејана Миловановића, 'бомбардера' Звезде: „Оно што је он имао у нози, то је било немогуће"
Руска служба: 'Европска унија спрема 'Мајдан' у Србији'; Брисел: 'То није тачно'
