Двадесет година од првог Прајда у Београду: „Болан и трауматичан симбол борбе за ЛГБТ+ права у Србији"

Модрице су давно нестале, али сећање на насиље које су претрпели и даље је живо код учесника прве Параде поноса у Београду пре тачно двадесет година.

Прослава једнакости, отворености и толеранције претворила се у „рат против хомосексуалности и трансродности&qуот; на улицама главног града, сећају се данас организатори првог Прајда.

Снимак на којем се види како група мушкараца туче плавокосог младића обишао је свет, а он се и две деценије касније држи онога што је тад рекао.

„Радије ћу изаћи напоље, бити претучен, можда и убијен, него да живим у друштву које ме не прихвата&qуот;, каже Игор Добричић за ББЦ на српском.

После деценије санкција, изолације и ратова, али и свргавања Слободана Милошевића са власти, друштво у Србији је остало дубоко подељено - од конзервативних до либерално опредељених.

• Парада поноса у Београду: Протест, а не славље
• Зашто вређају дугине боје
• „Зашто сам дала оглас да се не одричем геј ћерке“

Шта се догодило на Прајду 2001. године

Тај први Прајд је постао симбол, један од првих огромних корака без ког би потпуно другачије текла прича о правима ЛГБТ+ особа у Србији, каже за ББЦ на српском Агата Милан Ђурић, једна од организаторки.

„Јесте био болан и трауматичан, али је био револуционарни корак који је покренуо све процесе везане за права ЛГБТ&qуот;, оцењује.

После пада режима Слободана Милошевића у октобру 2000, и најављених уставних промена, чланови организације за лезбејска људска права Лабрис и Гејтена (садашњег Гетена) сматрали су да је прави моменат за прву Параду поноса на Балкану.

„На таласу револуције и целокупне реформе која је требало да се спроведе у друштву, сматрали смо да су се стекли довољно демократски услови за одржавање Прајда&qуот;, каже Агата Милан Ђурић, која је и оснивачица Центра за права ЛГБТ+ особа Гетен.

Окупљање је било заказано на Тргу Републике у Београду, а планирано је и одржавање трибине после шетње.

Међутим, Прајд је завршен и пре него што је почео.

Чланови десничарских група, навијачи фудбалских клубова, па и један свештеник Српске православне цркве, такође су пристигли на централни београдски трг, са циљем да спрече параду.

„Насилници су дошли раније и кренули су крволочни стампедо премлаћивањем, ударањем, шутирањем, гађањем јајима на једног по једног мушкарца који је деловао другачије&qуот;, прича данас Лепа Млађеновић, једна од организаторки.

Многи који су кренули на Прајд су се разбежали и пре самог трга, када је почео „својеврсан ураган насиља&qуот;, сећа се Агата Милан Ђурић.

„То је деловало као рат, чланови десничарских организација и навијачи су нападали све оне који су им деловали као да су дошли на Прајд и оне који делују да су геј или лезбејке&qуот;.

Тако се и Игор Добричић, који се сада бави драматургијом, нашао „у средини олује, без намере да ту буде&qуот;..

„Тада сам већ живео у Холандији, а у Србију сам дошао другим поводом и није требало да идем на Прајд због породичних обавеза.

„Отишао сам са пријатељицом на кафу недалеко од Трга Републике и у једном моменту сам схватио да се Прајд дешава управо сада, док смо ми ту, 500 метара низ улицу и да би било паметно отићи и видети шта се дешава&qуот;, присећа се Добричић.

Када су дошли на трг, никог није било - сви су се већ разбежали.

„Једина група коју сам видео је била код Народног позоришта, кренуо сам право ка њима и нисам схватао да то нису људи који су дошли на Прајд.

„То су они који су дошли да бију оне који су на Прајду&qуот;, каже Добричић.

Њега су претукли случајно, прича данас кроз осмех,

Сећа се свега, каже, јер му се чинило као да се време успорило.

„Био сам свестан сваког детаља, а највише колико су ти људи који су ме тукли били млади.

„Али ни тад, ни сад не кривим насилнике за оно што ми се догодило&qуот;, каже драматург Добричић, који данас живи са партнером у Берлину.

• Транс Балкан: 105 портрета, људских прича и судбина транс особа са Балкана
• Упознајте трансродне особе Балкана
• „Желим да покажем младим трансродним људима да постаје боље“

Он сматра да је насилно понашање последица година „политичког, друштвеног и културног злостављања&qуот; на територији Србије.

„Док су ме тукли, схватио сам да њихово понашање произилази из политике која се водила на овим просторима у деценији која је претходила Прајду&qуот;.

Тешко му је пало, међутим, што је на тргу видео људе који су стајали на 15-20 метара од њега и нису реаговали на насиље.

„Само су гледали као да су у позоришту, а неки су чак и навијали док су ови тукли.

„То су моји суграђани, просечни грађани Београда 2001. Људи крај којих пролазим на улици сваки дан, а не млади људи којима су усађене погрешне идеје.

„Због тога сам био бесан, на то сећање, не на оне који су ме тукли&qуот;, каже Добричић.

Агата Милан Ђурић каже да је било страшно како су напали Добричића.

„Срећа па су се ту нашле жене, наравно најхрабрије, које су га заштитиле и помогле колико су могле&qуот;.

Добричић се сећа како га је пријатељица Слађана Новаковић „трагикомично и херојски, бранила ташном&qуот;.

„Мене су тукли, али се она тукла за мене&qуот;.

Полиција је тог дана стајала по страни.

„Сећам се сцена где ми молимо полицију и говоримо 'добро је л' ви видите шта раде', а полиција се смеје и ћути.

„Нису реаговали на наше молбе док људе обарају на земљу и туку, било је језиво&qуот;, каже Агата Милан Ђурић..

Тек када су и „полицију почели да гађају каменицама, тек тада су реаговали&qуот;.

У писму Министарства унутрашњих послова, које је потписао тадашњи начелник полиције Бошко Буха, наводи се да је повређено осам полицајаца и шест цивила, а приведено је 32 људи.

Према подацима Гетена било је више од четрдесеторо повређених.

Нема, међутим, података да је неко од изгредника и осуђен због насиља.

Лепа Млађеновић подсећа да је дошло и до напада на „групу лезбејки која је долазила са балонима са Славије&qуот;.

„Ми смо касније овај покушај Прајда назвали Масакр Прајд&qуот;, каже.

хттпс://ввв.иоутубе.цом/ватцх?в=јдоПQвБ9ерг

Напомена: ББЦ није одговоран за садржај треће стране

„Има места за све нас&qуот;

Скуп је уредно пријављен полицији, чак четири пута.

Агата Милан Ђурић се присећа да је одлазак у полицију изгледао као да је „слон ушао у стакларску радњу&qуот;.

„Људи су излазили из канцеларија не би ли нас видели, били су потпуно забезекнути што уопште хоћемо да организујемо такав скуп и тражимо од полиције да нас обезбеди&qуот;, наводи она.

У том тренутку су, каже, мислили да ће их тадашња власт заштитити.

„Заиста смо били наивни&qуот;, додаје.

И поред великог броја претњи, само четири полицајца су обезбеђивала скуп, присећа се Агата Милан Ђурић.

Претходно је читав град био облепљен постерима на којима је писало: „Спречимо перверзију и неморал&qуот;.

„Плакало ми се када сам видела београдске госпође у годинама које питају нападаче шта се дешава, а они кажу да 'педери и лезбејке' хоће да парадирају.

„На то им оне одговарају 'ако, ако, децо, побијте их'. Нећу никад заборавити ту сцену&qуот;, говори Агата Милан Ђурић.

У телевизијским извештајима, анкете са Трга републике тог дана звучале су слично.

„Ми опраштамо својим дужницима, али не смемо да опраштамо непријатељима Бога&qуот;, рекао је тада један од учесника антигеј поворке.

Други је додао да „они нису нормални и немају права&qуот;.

„Нису људи као остали, то није природно. То неће проћи не у Београду него у Србији&qуот;.

Колико се слика променила данас?

Двадесет година касније, на челу владе је отворено геј премијерка Ана Брнабић.

Но, то није одраз бољег положаја ове заједнице у Србији, наводи се у истраживању Гетена о степену интегрисаности ЛГБТ+ популације у Србији, представљеног 29. јуна 2021.

„То што имамо геј премијерку не значи да је ситуација због ње боља&qуот;, каже Агата Милан Ђурић.

Међутим, „сталним притисцима на државу, у сарадњи са међународним организацијама, питање права ЛГБТ+ заједнице се поставило као питање људских, грађанских права и оно више није могло да се негира и потискује&qуот;, додаје.

Помака, ипак, има - закључак је истраживања, посебно у ставовима опште популације према ЛГБТ+ особама.

Више од 90 одсто испитаника, од укупно 1.151, препознаје да припадници ЛГБТ+ заједнице доживљавају дискриминацију, физичко насиље, увреде, те да су принуђени да скривају сексуалну оријентацију или родни идентитет.

Већина, такође, нема ништа против да су им припадници ЛГБТ+ заједнице послодавци, комшије, лекари, колеге или наставници у школи коју похађају њихова деца.

Међутим, 60 одсто испитаника и даље не жели да има ЛГБТ+ особе за чланове породице, односно не жели да чланови њихове најуже породице ступају у било какву интимну везу са припадницима истог пола.

У међувремену је донет један број правних аката, попут Закона о забрани дискриминације, а чека се на усвајање закона о истополним заједницама и о родном идентитету.

У Извештају Европске комисије за 2020. годину, истиче се да су током 2019. одржане две Параде поноса без инцидената, којој су присуствовали премијерка и неколико високих званичника.

Србија је похваљена због могућности уноса промене пола у матичну књигу рођених, али се упозорава да је примена закона који се тичу злочина из мржње и даље неодговарајућа.

Услед неповерења у институције и страха од стигматизације, жртве насиља и дискриминације према ЛГБТ+ особама често остају непријављене.

Они који се баве људским правима, заједно са ЛГБТ+ особама, често се суочавају са говором мржње, претњама и насиљем, „а да насилнике треба хитно и подробно испитати и казнити&qуот; пише у извештају.

У извештају Стејт департмента за 2020. годину, такође се наводи да „власт не спроводи ове законе (против дискриминације) ефикасно, а насиље и дискриминација над члановима ЛГБТ заједнице представљају озбиљан проблем&qуот;.

Агата Милан Ђурић каже да је тешко чекати 20 година на основна права, али да је то кратко време када се узме у обзир наслеђе које остаје.

„Дошло је до једне огромне промене.

„Тема права ЛГБТ+ особа је неупоредиво видљивија, донесени су разни закони, а степен заштите у институцијама је неупоредиво бољи&qуот;, наводи она.

Ипак, каже да процес иде корак напред, па корак назад.

„Људи још увек живе у страху, многи себе не виде у оквиру ове земље имајући у виду квалитет живота.

„Ситуација је таква да ће се ипак ићи само напред у остваривању све већих слобода, али квалитет живота ЛГБТ+ особа зависи од многих других фактора&qуот;, каже она.

Истиче да су трансфобија и хомофобија присутније што се више иде из урбаних центара ка малим срединама.

• Иза дуге: Водич кроз ЛГБТ заставе
• Прајд у Лондону - на улицама милион и по људи
• Зашто вређају дугине боје

Параде поноса у Србији кроз историју

Искуство са прве Параде поноса веома је уздрмало ЛГБТ+ заједницу у Србији.

„ЛГБТ заједница се после тог Прајда поприлично повукла и требало је време да се процеси који су тим насиљем започети заврше&qуот;, каже Јелена Васиљевић из Лабриса за ББЦ на српском.

„Организације које су радиле тада имале су велики задатак, а то је подизање теме на дневнополитичку агенду, што без обзира на тадашње политичке околности није био ни мало лак посао&qуот;, наводи она.

Каже да су се активисти окупили и 2004. године, али видевши немире и атмосферу, одустали су од Прајда.

„То је трајало до 2009. године, када је оформљен тим Параде поноса и започет процес организације&qуот;, каже Васиљевић.

Организаторима је дан пред одржавање Прајда Министарство унутрашњих послова уручило одлуку о измештању скупа, што су они схватили као забрану.

„Понудили су нам Ушће, али ми смо се питали што треба да будемо изоловани.

„Парада поноса је баш то - пролазак кроз град, а имамо сва права на мирно окупљање у граду и адекватну полицијску заштиту&qуот;, наводи Агата Милан Ђурић.

Следећи Прајд је одржан тек 2010. године и поново је насиље преотело главну улогу.

Око хиљаду припадника ЛГБТ заједнице и њихових присталица чувало је вишеструко више полицајаца.

Али је било још више оних спремних за насиље.

Повређено је 141 људи, а хулигани су после сукоба са полицијом пљачкали продавнице, разбијали стакла на вратима државне телевизије и бацали бакље.

Прајд није одржан наредне три године.

„Чињеница да је Прајд забрањен дан пред одржавање 2009, нереди који су се дешавали око Прајда 2010. и забране Прајда све до 2014. говоре о томе са каквим проблемима се ЛГБТ покрет тада сусретао&qуот;, каже Васиљевић.

Наредне успешне параде организоване су једном годишње од 2014. до 2019. године, а 2020. парада није одржана због пандемије корона вируса.

Агата Милан Ђурић каже да је чињеница што је последња парада 2019. године протекла без икаквих инцидената огромно достигнуће.

Исте године, Београд осваја титулу града домаћина и организатора „Еуро Прајда&qуот;, највеће међународне Параде поноса у Европи.

Васиљевић каже да на Прајду 2021, у септембру, очекује већу присутност ЛГБТ+ заједнице.

„А за Еуро Прајд 2022. године очекујем да ће бити баш онакав Прајд какав треба Београду&qуот;, наводи она.

Прајд маршеви увек доносе оснажујуће искуство свим присутним, и „посебну радост поготово за све оне који су ту први или други пут&qуот;, каже Лепа Млађеновић.

„Можемо да ходамо, вичемо, звиждимо, певамо, грлимо се, смејемо се и уживамо у себи. Нама је потребна заједница сличних као сувој земљи вода&qуот;, каже она.

„Сваки лезбејски пољубац је револуција, сваки геј пољубац је револуција&qуот;, каже Млађеновић.

Први Прајд: Трауматични подстицај на борбу

Осим што су задобили физичке, Агата Милан Ђурић каже да су сви добили менталне повреде, а од државе није било помоћи.

„Када имате тако брутално насиље, наравно да су се људи јако уплашили.

„Неки нису смели да изађу из куће, чак и неки који нису били на Прајду, у страху да било ко претпостави њихов идентитет&qуот;, наводи она.

Добричић каже да је свестан трауме које његово тело складишти већ 20 година.

„Немати саосећања и разумевања за нашу трауму значи не разумети шта се дешава у друштву&qуот;, тврди он.

Каже да „јавни простор припада свима и нико не сме да се плаши да буде у јавном простору&qуот;.

„Требало би да могу тако да шетам сам, да видно будем геј, на улици, било кад, на основу основних људских права.

„Ово није нешто за шта ми треба заштита полиције, не требају ми чак ни друге геј особе да иду са мном&qуот;, каже он.

Уколико вам је као ЛГБТ+ особи потребна помоћ или подршка, у Србији су доступне следеће организације и бројеви телефона:

• ЛГБТ- СОС телефон организације Гетен - 065/205 97 25
• Саветовалиште организације Да се зна!
• Дроп-ин центар за ЛГБТ+ особе - 060/601 0102

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 06.30.2021)