Оскар Давичо: Трагови

Трагао сам трагом грожђа што зри од твоје врелине За чигром груди које су моје биле, кроз окна улазио у таму планине и дизао простирке сенки које су те криле. Не гледај ме црног од бола, црњег од катрана што капље преко леша дана и недеља. Уђи ми у зеницу, она је маглом проткана. Две године се ту бели твоја празна постеља. Уђи, распорио сам лисицу, у њој сам збунио птицу. У птици сам заклао смрт у трбуху паука. У пауку ујео вука, уплашио баука и скршио му