Балканска дијаспора: Чудесан живот Јовице Јовића, најпознатијег ромског хармоникаша у Италији

Седи у фотељи наслоњеној на оронулу фасаду његове нове куће.

Кад нас је видео како се приближавамо, гаси цигарету и са осмехом на лицу нас позива да уђемо унутра.

„Чекам вас већ сат времена.

„Већ сам се уплашио да нисте промашили пут. Нико више не зна где живим, селе.&qуот;

„Колико си лепа, селе. Зар је прошло већ две године од када смо се последњи пут видели? А види колико си лепа, селе моја&qуот;, грли и љуби Ивану, моју другарицу црвене косе, која ми је помогла да реализујемо овај интервју.

• Како преокренути живот у Србији: Од улице до романа првенца
• Од ромског насеља до самосталности - упознајте Слађану Новаков
• Џипси Мафија - од зрењанинске махале, преко Антифа борбе, до немачких сквотова

Иако нису никакав род, Јовица је зове сестром.

Седамо за свечани сто уске дневне собе.

На себи има црвену кошуљу и шарену кравату са златним орнаментима.

На свакој шаци по један велики златни прстен.

Његова ћерка Лаура се смеши и ћути.

Послужује нас кафом, соком и ракијом.

„Анђелина је горе на спрату, ако хоћеш можеш да одеш да је поздравиш&qуот;, каже Ивани, која дрвеним степеницама одлази на спрат изнад.

Чује се кикот многобројне деце.

Једно од њих долази и седа деди у крило.

„Овај ми се унук зове Кристијан. Има пет година. А имам их још тридесет, свуда по свету.

„Имао сам осморо деце. Двојица синова су ми умрла&qуот;, изговара спуштајући главу, те пали нову цигарету.

„Јутрос сам средио и фризуру. Нигде више ни не свирам од када је почела пандемија&qуот;, каже Јовић и пита хоће ли овај наш разговор бити на телевизији у Србији.

Објашњавам му да је у питању писана форма, али да бих волела да га снимим док свира.

Показује ми хармонику, уникатну дугметару, марке Далапе, специјално израђену за њега, на којој великим златноцрвеним словима пише Јовица Јовић.

Показује ми и књигу о њему која стоји на столу испред њега.

Пре неколико година су је написали познати италијански глумац и интелектуалац Мони Овадија и музичар, такође писац Марко Ровели.

И она је црвене боје, а на насловној страници Јовичина слика, његова хармоника и тај меланхолични осмех.

„Ето, ту вам је стао цео мој живот, на ових стодеведесет страница&qуот;, каже за ББЦ на српском Јовица Јовић, чувени ромски хармоникаш у Милану, рођен у Малом Мокром Лугу у Србији 1953. године.

Погледајте видео о краљу ромске музике Шабану Бајрамовићу

Мали Јовица пре великог мајстора хармонике

„Родила ме је Циганка и због тога сам крив&qуот;, започиње причу Јовић.

„Моја мајка Рада је имала тринаест година када ме је родила. Ја сам био пето дете, и то рођено у шуми.&qуот;

„Она и њена сестра су отишле тог дана да скупљају дрва.

„Порођај је почео и моја мајка се породила у шуми&qуот;, прича споро, дубоким гласом и помало неразумљиво.

С обзиром да у Италији живи већ скоро тридесет година, а пре тога је дуго живео и у Бечу, Јовичин српски језик није аутентичан, већ често са примесама усвојених италијанских речи, а и оних немачких.

Са члановима породице прича искључиво на ромском језику.

„Мој отац Душан је тог дана када сам се родио, свирао на једној свадби, тако да ме је видео тек сутрадан. Он је свирао виолину и певао је.&qуот;

„А његов отац, мој деда је умро са виолином у рукама у 106. години. Једва смо му извадили виолину из руку&qуот;, присећа се Јовица деде, који му је, како каже, пренео сву љубав према музици.

„Док сам слушао деду док свира, плакао бих.&qуот;

Једног дана на вратима њихове куће на периферији Пожаревца, где су тада живели, отац Душан се појавио са хармоником у рукама.

Био је то први његов сусрет са овим инструментом.

„Хармоника је као свемирски брод, учи се кроз снове&qуот;

„Отац ми је купио хормонику на вашару у једном селу близу Пожаревца&qуот;, говори док тражи речи којима би испричао како је заправо научио да свира овај инструмент, јер се у његовој кући до тада свирала само виолина.

„Та хармоника је била као свемирски брод.

„Првих неколико дана само сам је гледао.

„Имао сам тада девет година и нисам знао ниједну ноту. Не знам их ни дан данас.&qуот;

Присетио се и како је пешице ишао 15 километара до суседног села само да би чуо како на вашару свира велики мајстор хармонике Витомир Животић.

„Када сам чуо оно што свира тај чувени музичар, почео сам да плачем.

„Трчао сам назад до куће и када сам стигао, заборавио сам ту мелодију.

„Онда сам још више плакао, јер нисам знао да је одсвирам на мојој хармоници&qуот;, присећа се Јовић.

Прича, међутим, има наставак.

„Те ноћи сам сањао како свирам ту песму.

„И наредних ноћи сам слушао исту у сновима. Тако сам је и научио.&qуот;

А тако је научио и све друге песме, кола, композиције, слушајући друге док свирају, присећајући их се, каже, често кроз снове и непрестано вежбајући код куће.

„Са оцем сам почео да свирам већ са десет година. Углавном на свадбама и вашарима.&qуот;

А када је постао мало старији, као и тражени хармоникаш, Јовица је издао и први албум, 1972. године под називом „Београд диск&qуот;.

Почетком 90-тих година прошлог века издаје још један албум „Златне руке&qуот;.

У то време је отворио и кафану у Пожаревцу, познатију као „Јовицин севдах&qуот;.

„Била је то чувена кафана. Сваког дана се окретало и пекло по неколико јагњета. Сви су ту долазили.&qуот;

„Касније смо променили име кафане у 'Бољи живот'&qуот;, говори носталгично.

Илегални емигрант и чувени маестро хармонике

Јовица је ипак бољи живот потражио у Аустрији, где се сели са породицом средином 90-тих година прошлог века.

Како га је музика водила кроз живот, она га је убрзо из Беча довела у Милано.

Првих неколико година живео је у познатом ромском кампу Цампо ди Виа Сесиа.

Ту је живео илегално и без докумената, односно без италијанске дозволе боравка.

Када су локалне власти срушиле камп у којем је живело једанаест ромских фамилија, Јовица се са породицом преселио у мали стан на периферији Милана.

„Ја сам у том кампу направио и малу капелу коју је је освештио наш православни поп.

„Мој отац је био религиозан човек и певао је у црквеном хору.

„И ја такође верујем у Бога и зато сам и направио ту капелу&qуот;, прича Јовић.

Каже да је камп био прелеп, али додаје: „Тешко је, међутим, живети са лоповима и преварантима и остати нормалан.&qуот;

У камп су често долазили и његови ученици које је Јовица учио да свирају.

Сваке године би имао би на десетине нових ученика.

„Звали су га маестро&qуот;, додаје Ивана.

Она каже и да је код Јовице долазила и једна старија госпођа која је цео живот желела да научи да свира хармонику.

„Захваљујући Јовици, та бака која има око осамдесет година, данас свира хармонику.

„Пре почетка пандемије сам је виђала на пијаци на којој продаје стару робу. Понекад је свирала купцима&qуот;, прича Ивана.

Захваљујући појединим ученицима настаје и идеја за оснивање његовог првог бенда 2008. године.

„Музиканти&qуот; је био назив тог интернационалног оркестра који је свирао балканску музику.

Концерти, позоришта, али и свадбе

„Упознао сам Јовицу приликом једног његовог концерта у Милану.

„Када сам видео израз његовог лица док је свирао, непокретно и сетно, схватио сам да тај човек има толико тога у себи да исприча другима&qуот;, прве су реченице књиге Ла меравиглиоса вита ди Јовица Јовић (Чудесан живот Јовице Јовића) Марка Ровелија, писца, музичара и Јовичиног пријатеља, којима уводи у животну причу овог великог човека.

Са оркестром Музиканти, Јовица је обишао целу Италију, свирајући на многим концертима, наступајући у позориштима и театрима, али и на сеоским вашарима.

Свирао је и на ромским и италијанским свадбама.

„На свадбама највише волим да свирам&qуот;, каже Јовић.

„Имали смо у том бенду једног Чилеанца, као и двојицу Италијана, моје ученике, а мој син Петар је свирао перкусије (удараљке).

„Свирали смо ромске песме углавном, али и српска кола&qуот;, прича Јовица док нас његова ћерка Лаура послужује домаћим грисинама и пецивом „скјаћата&qуот; карактеристично за тај део Италије.

Лаура од недавно живи са родитељима од када је напустила мужа.

У истој кући на два мала спрата живи и Петар са женом Санелом и њихово четворо деце.

Ову кућу Јовица је недавно купио.

Каже да му Милано недостаје, али да овде има мир, као и цркву преко пута куће.

„Ето, Бог ме је погледао и даровао ми је ову кућу у близини цркве. Нема већег богатства од тога&qуот;, задовољно се смеши Јовић.

„Моја жена Анђелија и ја не живимо заједно већ двадесет година, али ено је она горе на спрату, па када завршимо интервју, можете да одете да је упознате&qуот;, каже ми Јовица, упорно ми персирајући.

Балкан Оркестар за папу Франческа и на Перону 21

Јовица је са Музикантима до сада имао више од хиљаду концерата и разних других наступа.

„Чланове мог бенда сам тако добро научио да свирају нашу музику да су их једном скоро ухапсили у Дубровнику када су на летовању свирали српско коло на градском тргу&qуот;, препричава Јовић.

Међутим, 2014. године, Музиканти мењају састав, а и назив, те постају Балкан Оркестар, а њихова певачица, Италијанка Камила Барбарито тако добро пева ромске песме као да их је одувек певала.

„Једном смо свирали и за папу Франческа.

„Било је то 2015. године када је у Ватикан пристигло више од шест хиљада Рома из разних крајева света.

„Папа је тада дао јасну подршку мом народу који је вековима протериван, понижаван и без властите земље.&qуот;

„Био је то велики спектакл&qуот;, сећа се Јовица са посебним сјајем у очима.

Ипак, најдража успомена му је концерт на Дан сећања на жртве Холокауста, на злогласном Перону 21 одакле је кретао воз из Милана за Аушвиц.

„Мој отац је преживео у нацистичком логору Аушвиц.

„Када сам после много година отишао кући, међу очевим стварима сам нашао песму коју је написао у логору&qуот;, препричава.

Та песма се зове „Не заборавите нас&qуот;, а Јовица је свира, како каже, само у изузетним приликама.

Већ је прошло три сата од почетка интервјуа.

Пита ме да ли може сада нешто да одсвира.

Устаје полако и узима хармонику која је све време била положена на двоседу поред њега.

Излазимо напоље, а унук Кристијан му намешта столицу.

„Видите, ромска музика се свира на другачији начин.

„Не свира се нотама, већ срцем.

„Ко свира срцем, када чује то што одсвира, плаче.

„Прво плаче онај ко свира, а затим плаче његов слушалац.&qуот;

„Можда ћете и ви сада да плачете&qуот;, насмејано ми каже.

Почиње да свира песму посвећену оцу, ону из Аушвица, јер ово је, како каже, посебна прилика.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 08.27.2021)