Dim koji je propao u zemlju

Nedelja, 27. oktobra. Došao sam sinoć da vidim oca (neobrijanog, umornog, ljutog, usamljenog). Vedrina, vedra, gotovo da možeš videti sve do Semenika. U dvorištu, među redovima zelenkastih cigli, penju se u nebo koprive, jalova vinova loza. Oko podneva, skupio sam orahe u gustišu zrelih metli. Oštra osećanja. Treba da zovem kući, kažem sebi. Očišćeni krompiri kupaju se u činijama, u aurama žive i hladne vode. Nedelja, smiraj i sunce. Majka je dim koji je propao u