Beskrajna priča o potpuno nevažnim tajnama

Pamtim dan kada sam na galeriji zadimljenog kafića satima pričala da želim da pišem samo o sramu i svim njegovim derivatima, mogla bih i govorila sam čini mi se satima, sagovorniku možda nedovoljno zainteresovanom za tu temu uopšte. Kasnije poslala sam mu poruku, dok sam sedela u tramvaju - pisala sam kako se izvinjavam, jer kad govorim o nečem što me tako obuzme, verovatno delujem čudno, čovek može svašta pomisliti. Obično toga postanem naknadno svesna. Imam puno