Dino Bucati: Poseta iz svemira

Bilo je veče i seoski predeo je već bio napola uspavan, dok su se iz udolina dizali končići magle i zov usamljene žabe, koji bi, međutim, odmah zaćutao (čas koji pobeđuje i ledena srca, uz bistro nebo, neobjašnjivu vedrinu sveta, miris dima, šišmiše i, u starim kućama, baršunaste korake duhova), kad gle, leteći tanjir se spusti na krov parohijske crkve, što se uzdiže na gornjem kraju sela. Neprimećena od ljudi koji su se već vratili kućama, sprava je kliznula