Тешко је наћи млађу и снажнију пензионерку од ње.

Мајљинда Кељменди је косовска џудисткиња, пре тачно три деценије рођена у Пећи, освајачица прве златне медаље за Косово на Олимпијским играма у Рију 2016. године и - званично пензионисана шампионка.

„На почетку није било лако, повукла сам се одмах после пораза на Олимпијским играма у Токију и, кад сам ту вест видела у медијима, не могу да кажем да сам се добро осећала.

„Нисам могла да читам, нисам желела било шта да видим, нисам знала како сам се осећала - емоције су ми биле помешане&qуот;, говори она за ББЦ на српском.

Одрастање у ратним условима, преплитање политике и каријере, тешке повреде и стални напори али и медаље, успеси, тријумфи - још млада шампионка каже да се, упркос свему, осећа добро.

„Знам да сам постигла све, али да моје тело једноставно више не може - нисам престала јер сам тако желела, него зато што моје тело више није могло.

„Било је то дивно путовање за мене, мог тренера, моју земљу и сад имам више времена за себе, да слушам своје тело, одмарам се.&qуот;

• Кад политика уђе у ринг - како је Србија спустила рампу боксерима са Косова
• Шта се деси кад се Косово појави на терену
• Зашто је Артон Зекај изабрао фудбалску репрезентацију Косова, а не Србије
• Албанац на српским теренима

Поред историјске олимпијске медаље, Мајљинда Кељменди освојила је два светска злата и једну бронзу, четири европска злата, бројне медаље на Гран При, Грен Слем и Мастерс турнирима.

Надметала се у категорији до 52 килограма, а два пута је на отварању Олимпијских игара носила заставу Косова - 2016. и 2020. (тачније, 2021.) године.

Пећ: Како је све почело

У Пећи се ратне 1999. године најмање размишљало о џудоу, иако је овај град већ тад имао јасне обрисе шампионског - породица Кука још у бившој Југославији постизала је успешне резултате.

„Током рата, моја породица није могла да побегне, остали смо овде и сећам се да сам кроз прозор видела куће како горе, војску и полицију у нашој кући - али ипак не мислим много на то време.

„Моја мајка је била та која је ишла по храну јер је њен српски био добар пошто је радила у фабрици са српским колегама.&qуот;

Био је то тек први сурови сусрет политике и спортске каријере - са непуних девет година, баш у години завршних крвавих сукоба на Косову, Мајљинда Кељменди ушла је у сасвим нови свет.

„Сестра је била та која је инсистирала да тренирам џудо, а ја нисам знала ништа о томе.

„Само сам знала да ми се први тренинг јако допао и желела сам да дођем и наредног дана - од тада, нисам престала тако да се осећам.&qуот;

Осим са противницама на татамију, каже да се све док није постала светска шампионка 2013. године борила и са предрасудама да тренира „мушки спорт&qуот;.

„Говорила сам да док год једна девојка може да се њиме бави - то није мушки спорт.

„Ствар се поправила, али неке мајке и даље оклевају да доведу ћерке на џудо.&qуот;

Како јој је каријера напредовала, и њена породица стала је пред нове изазове - како мирно седети на трибинама док њихова ћерка задаје, али и трпи ударце на татамију.

„Као дете, мој отац је ишао са мном на свако такмичење, али у сениорској конкуренцији нису могли да гледају моје борбе - гледали су само завршне тренутке на телевизији.

„Током мојих борби, мајка би остајала код куће и гасила телевизор, радио - чистила је кућу, само да скрене мисли.&qуот;

Успеси, без обзира на заставу

Када Мајљинда Кељменди описује властиту каријеру, неће пропустити да нагласи и оно што каже наследницима када вежба са њима.

„Ја свима кажем да никад нисам била много талентована и зато сам морала да радим са више од сто одсто снаге.&qуот;

Такав рад већ у јуниорским данима доносио јој је светске и европске круне па се у 21. години са великим амбицијама спремала за Олимпијске игре у Лондону 2012.

Да би на њима уопште добила прилику да се такмичи, морала је да узме пасош Албаније и наступи под заставом ове репрезентације.

Косово је постало део светске џудо федерације 2012. године, док је у Међународни олимпијски комитет (МОК) примљено две године касније.

Биле су то године када је млада џудисткиња била на првом врхунцу форме, али је баш 2014. године могла да остане без прилике да брани титулу светске првакиње јер се такмичење одржавало у Чељабинску, граду у Русији која није признала независност Косова.

Тек уз притисак светских организација, наступила је без ознака Косова и стигла до тријумфа на турниру коме је присуствовао и руски председник Владимир Путин - и сам велики љубитељ џудоа.

„Та забрана није била добар осећај иако ја већ јесам била неко, свет ме препознавао, била сам шампионка и то је било јако тешко, превелики притисак, сви су причали о мени.

„Кад смо прихваћени, поново је сав притисак био на мени, али увек сам била ментално снажна, проблеми су ме само јачали и без обзира како се понашате према мени - ја сам била најбоља.&qуот;

Најбоља је била и 2016. године на Олимпијским играма у Рију, првим на којима је Косово учествовало као равноправни члан Међународног олимпијског комитета (МОК).

Носила је заставу на отварању и освојила историјску златну медаљу.

За најсрећнији моменат богате каријере одабраће 2017. годину и избор за најбољу џудисткињу данашњице - без обзира на тежинску категорију.

„До сада, нико то није успео и сећам се да сам била толико срећна.

„Можда ме чињеница да сам била једина толико усрећила - у нашем спорту има много олимпијских шампиона, али не и са овом наградом.&qуот;

Политичка питања, позадину сукоба Србије и Косова која се провлаче током целе њене каријере, на спортском терену гледала је другачије.

„У џудоу, ми смо једна породица, имамо добре односе са српским џудисткињама.

„Често се на такмичењима дружимо, причамо о спорту јер ми немамо никакве везе са политиком, иако смо у њу често увучени, а да то и не желимо.&qуот;

Према подацима са специјализованих сајтова за џудо, Мајљинда Кељменди једном се сусрела са српском џудисткињом - још 2008. године на Европском купу у Сарајеву тријумфовала је против Љиљане Савановић.

Погледајте видео: Могу ли фудбалер из Србије и са Косова да одиграју фудбалску утакмицу - бар у Немачкој

„Не могу више, уморна сам, не могу да живим више са болом&qуот;

Најозбиљнији противник Мајљинде Кељменди дошао је са татамија - повреде у борилачким спортовима нису реткост и увек су изазов.

„Све је у глави - тело јача, нога или колено оздрави, али тешко је радити са својим умом.

„Прва повреда ме престравила - нисам знала шта да мислим, шта да радим&qуот;, присећа се страхова када је већ била светска првакиња.

Током пет година на врхунцу каријере, четири пута се оперисала.

И исто толико пута се враћала на татами.

Ипак, буђење после операције у Турској у септембру 2020. године било је најтеже.

„Када сам отворила очи, била сам потпуно сама у болничкој соби и плакала сам.

„Прва помисао ми је била - ја не могу више, уморна сам, не могу да живим више са болом. Мој ум је био исцрпљен, више него тело.&qуот;

Док се присећа тог буђења, глас јој постаје другачији и готово да слика портрет шампионке приковане за кревет.

„Најгори део кад се повредите је што сте сами, сами у соби, сами у болници, једноставно - сами.&qуот;

Ипак, још једном је устала.

Са две бронзе на Мастерс и Грен Слем турнирима, на Олимпијске игре у Токију, померене због пандемије вируса корона, стигла је као фавориткиња, а други пут је у каријери носила заставу Косова на свечаном отварању.

Изненађујући пораз већ у првом колу од Мађарице Реке Пуп био је њен последњи званични меч - каријера је дошла до краја.

„После Олимпијских игара, тешко ми је било да почнем испочетка јер се нисам добро осећала на татамију, све ме је подсећало на тај лош дан.

„Желела сам да будем на неком другом месту, са људима који ме не познају, који не знају ни шта је џудо.&qуот;

• Завеса је спуштена - Србија за бронзану нијансу боља од Хрватске, Балкан има чиме да се дичи
• Бум, трас и злато је ту - зашто је Србија заволела теквондо

Има ли живота после џудоа?

„Имам 30 година, али никад нисам отишла на журку, у ноћни клуб - ако сте спортиста, морате стално бити усредсређени.

„Наша борба траје само четири минута и морате бити максимално концентрисани да се не деси и најмања грешка која може да вас дисквалификује.&qуот;

После две пуне деценије рада, тренинга, борби, одрицања, медаља за које готово и нема места око врата, посебну ће тежину имати Мајљиндин одговор на питање шта је током тог времена било оно нешто само за њу.

„Када се сада осврнем, све ове године нисам ништа радила само за себе.

„Никад нисам имала времена да станем, да размислим како се осећам, како се моје тело осећа - све је било програмирано.&qуот;

Лекцију о равнотежи изучила је на тежи начин, али и даље види смисао у својој каријери.

„Мало жалим због тога, јер да сам мало више водила рачуна о себи и свом телу, још бих могла да се бавим спортом.

„С друге стране, све сам освојила и зато сам мирна.&qуот;

Њено тело сада се ослобађа стреса, она му помаже кроз јогу и медитацију и у годинама пред њом има велику жељу.

„Желим да путујем.

„Људи кажу да сам и до сад путовала, имала сјајан живот, али они не знају да сам била само у авионима и спортским халама - јер сам путовала само због посла.&qуот;

Своје место у историји спорта и Косова је обезбедила, али има важнији одговор како би заиста желела да буде запамћена.

„Желела бих да ме памте као добру спортисткињу, али, још важније, као доброг човека.

„Можете бити веома успешни у ономе што радите, али ако нисте добра особа - немате ништа.&qуот;

Када је питам да ли неко од тридесет година заиста може да се пензионише, њена енергија је толика да ће одговорити и док малтене не завршим питање.

„Не! Кад се бавите нечим цео живот, то је оно што сте ви, не можете побећи од тога.

„Знам да не могу да живим без џудоа - то знам да радим, не знам ништа друго - и не бих се добро осећала негде другде.&qуот;

Дритон Кука: Како се праве олимпијске шампионке

Три медаље Косова са Олимпијских игара у Рију и Токију имају много тога заједничког - све три џудисткиње рођене су и одрасле у Пећи, где и Дритон Кука, тренер који их је све три упознао као девојчице и довео до најважнијег трона.

„Три олимпијска шампиона су одрасла са мене и све три су одрасле надомак једне џудо сале.

„Почеле су да тренирају после рата, биле су деца, и остали смо заједно до сада&qуот;, поносно истиче Кука.

Некада и сам успешни џудиста, са међународне сцене је изашао због политике.

„Као и сви Албанци са Косова, због насиља над нама 1991. године изашао сам из репрезентације тадашње Југославије као један од најбољих у категорији и кандидат можда и за олимпијску медаљу - али мој сан је прекинут.&qуот;

Ипак, досањао га је са џудисткињама.

„Девојке су посвећеније од дечака, више стреме постигнућу и рад с њима је задовољство, али морате да знате и да је захтеван рад на психолошкој страни.

„Рекао сам Мајљинди да јој нису потребне друштвене мреже јер би је само узнемиравале ако желимо да освајамо медаље и она ме је слушала, али код нових генерација осећам да све имају профиле и да се то мења јер време у технологији брзо иде.&qуот;

Због тога и Кука жели даље, па је стару породичну салу заменио модерним тренинг центром на брежуљку изнад Пећи где централну канцеларију дели са братом, његовим некадашњим тренером, а сада председником џудо савеза.

„Желим да џудо на Косову надрасте моју породицу, мој град.

„Мој следећи циљ је да џудо постане део школског програма и тако добијемо ширу базу талената, а да Национални центар остане важан део за највеће таленте и тако остваримо континуитет резултата.&qуот;

За тај континуитет, већ има и јасну кандидаткињу за наследницу.

„Мајљинда је поставила високе стандарде за будуће такмичаре, али ја сам њој поставио још већи циљ.

„Рекао сам јој да је моја лествица високо - ја сам освојио три олимпијске медаље&qуот;, поносно ће се осмехнути.

Тринаест година после проглашења независности, Косово је признало око 100 земаља. Ипак, тачан број није познат.

Приштина наводи бројку од 117 земаља, а у Београду кажу да их је далеко мање.

Међу земљама Европске уније које нису признале Косово су Шпанија, Словачка, Кипар, Грчка и Румунија, а када је реч о светским силама, то су Русија, Кина, Бразил и Индија.

Косово је од 2008. године постало члан неколико међународних организација, као што су ММФ, Светска банка и ФИФА, али не и Уједињених нација.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 11.05.2021)